Парламентаризам у Босни и Херцеговини у условима политичког плурализма (1990–1995)

(из Монографије "Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине", издање 2010. године)

Политички плурализам у Босни и Херцеговини уско је повезан са дешавањима на међународној сцени – падом комунизма, затим унутрашњом кризом у Југославији која је ескалирала кроз политичке, економске, националне, социјалне и многе друге облике живота и рада. У интервалу између 1980, коју је обиљежила смрт Јосипа Броза Тита, и 1989. године, када се распао Савез комуниста Југославије на његовом посљедњем Четрнаестом конгресу, у свим југословенским републикама појављивале су се различите политичке опције, удружења и покрети. У Босни и Херцеговини интензивнији плуралистички интереси јавно су се исказали након Десетог конгреса Савеза комуниста Босне и Херцеговине. Озбиљно припремање нових политичких партија одвијало се још у вријеме када су се у редовима Савеза комуниста Босне и Херцеговине водиле расправе о томе да ли да се уопште дозволе партије на националној основи. Међутим, стварност је надилазила владајући систем. Већ 26. маја 1990. године одржана је Оснивачка скупштина Странке демократске акције (СДА); 12. јула 1990. Српске демократске странке (СДС) и 18. августа 1990. године Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Осим ових партија, појавиле су се и партије љевице: Савез комуниста – Социјалистичка демократска партија, Демократски социјалистички савез Босне и Херцеговине и Савез реформских снага. Уставне претпоставке за увођење вишестраначког политичког система у Босни и Херцеговини и одржавање вишестраначких избора створене су усвајањем амандмана LIX–LXXX на Устав Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, донесених у јулу 1990. године. Зајамчена је слобода политичког организовања и дјеловања, а забрањено организовање и дјеловање усмјерено на насилно рушење уставног поретка. Такође, утврђено је да грађани на основу општег и једнаког бирачког права, непосредним и тајним гласањем бирају представнике у скупштине друштвено-политичких заједница на мандат од четири године.

Поменутим амандманима Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине реорганизована је у два вијећа: Вијеће грађана за које се непосредно бирало 130 посланика и Вијеће општина у које свака општина и градска заједница бирају по једног посланика. Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине била је овлашћена да бира и разрјешава члана Предсједништва СФРЈ из Босне и Херцеговине тајним гласањем, на предлог Предсједништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, уз претходно непосредно изјашњавање грађана. Међутим, у Босни и Херцеговини тај изборни поступак био је примијењен раније, 1989. године, када је на упражњено мјесто члана Предсједништва СФРЈ из Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине изабран Богић Богићевић. Амандманским поступком уређено је да седмочлано Предсједништво Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине бирају грађани непосредно, општим и тајним гласањем на четири године, уз могућност још једног узастопног мандата. Уставним законом за спровођење амандмана на Устав Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине одређено је да се до 15. септембра 1990. године донесу бројни закони: о избору одборника и посланика у скупштини друштвено-политичких заједница, о избору и опозиву чланова Предсједништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, о изборним јединицама за избор посланика у вијећа Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, о бирачким списковима, о политичким организацијама, о јавном информисању и Закон о Радио-телевизији Сарајево. Свим тим уставним рјешењима и пратећим прописима промовисана је етничка припадност као основа политичког представљања, односно политичког легитимитета.

Избори од 18. новембра 1990. године расписани су на основу Одлуке предсједника Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине истовремено за чланове Предсједништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине и за Скупштину Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. При регистрацији бирача примијењена је пасивна регистрација на нивоу општине, на основу података које су грађани пријављивали приликом пријаве сталног мјеста боравка. Укупан број грађана уписаних у опште бирачке спискове био је 3.033.921, од чега 100.432 на привременом раду у иностранству. Да би били легитимни, било је потребно да на изборе изађе више од 50% бирача уписаних у опште бирачке спискове. За избор чланова Предсједништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине формиране су четири кандидатске листе (штампане као дијелови огромног гласачког листа), и то на којима су били: кандидати Муслимани, Срби, Хрвати и остали, који се нису национално изјаснили или су припадали другим нацијама. За чланове Предсједништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине изабрани су они који су добили релативну већину из сваког народа. Предсједник Предсједништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине постао је Алија Изетбеговић. Избор 240 посланика у два дома Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине морао је одражавати заступљеност конститутивних народа у Босни и Херцеговини према попису из 1981. године, уз дозвољено одступање +/- 15%. На изборе је од 43 регистроване партије изашло самостално или у коалицијама њих 15. Са увјерљивом већином побиједиле су СДА, СДС и ХДЗБиХ са 84% посланичких мандата у републичком парламенту, 75,5% одборничких мандата у општинским скупштинама, те 60,83% одборничких мандата у Скупштини града Сарајева. За предсједника Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине изабран је Момчило Крајишник, а за предсједника Владе Јуре Пеливан.

На основу таквих изборних резултата створена је коалиција три политичке партије са националним предзнаком на простору Босне и Херцеговине. Међутим, већ на првим сједницама јасно су се показале дубоке разлике у рјешавању отворених питања. Њихови политички интереси били су дијаметрално супротни, прије свега у вези са најважнијим питањима суверености државне власти.

Након избора 1990. године, отворена политичка размимоилажења настављена су у политичким представничким тијелима Босне и Херцеговине. То је било вријеме дисолуције Југославије и интензивних преговора шест предсједника републичких предсједништава који нису могли наћи излаз из дубоке југословенске кризе. Непуну годину дана након првих вишестраначких избора у Босни и Херцеговини, ратна дејства која су се већ увелико одвијала у Хрватској пренесена су у Босну и Херцеговину. Прво босанскохерцеговачко мјесто које је већ у септембру 1991. године искусило ратне страхоте било је село Равно. Дисолуцију Југославије пратио је и процес формирања паралелних структура власти. на Палама, недалеко од Сарајева, 24. октобра 1991. године формирана је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини. Ова скупштина је 9. јануара 1992. године усвојила и Декларацију о проглашењу Српске Републике Босне и Херцеговине (њено име је 12. августа исте године промијењено у Република Српска). У Грудама је 18. новембра 1991. године проглашена Хрватска заједница Херцег-Босна.

Осим на унутрашњем политичком плану, крајем 1991. године одлучивало се о судбини Југославије и у оквиру међународне заједнице. Након Конференције о Југославији, одржане 5. новембра 1991. године у Хагу, Арбитражна комисија коначно је јавно оцијенила да се ради о дисолуцији (распаду) а не сецесији (отцјепљењу) појединих држава чланица СФРЈ, што је значило да она више нема правни идентитет. Европска заједница донијела је Декларацију о Југославији 16. децембра 1991. с позивом свим југословенским републикама да до 23. децембра 1991. године аплицирају за независан државни статус. Врло брзо, Предсједништво Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине је 20. децембра 1991. године донијело Одлуку о подношењу захтјева за признавање Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине као независне државе, уз напомену да ова одлука није имала подршку српских чланова Предсједништва. Међутим, на основу извјештаја Арбитражне комисије Конференције о Југославији, међународно признање Босне и Херцеговине условљено је спровођењем општег референдума под међународном контролом. У складу с тим, Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине је на заједничкој сједници оба вијећа, 25. јануара 1992. године, донијела Одлуку о расписивању републичког референдума о суверености и независности Босне и Херцеговине. Ни ова одлука није добила подршку већег броја представника српског народа, који су тада и напустили Скупштину Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине.

Референдум о независности Босне и Херцеговине одржан је 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Од укупног броја гласача, 3.253.847, на републички референдум за утврђивање статуса Босне и Херцеговине изашло је и гласало 64,31% грађана са правом гласа, а од тога је 99,44% гласало “за” суверену Босну и Херцеговину. Резултати референдума омогућили су и међународно признање Босне и Херцеговине као независне државе.

Државе чланице Европске заједнице су 6. априла 1992. године, а дан касније и Сједињене Америчке Државе, признале Босну и Херцеговину као независну и суверену државу. Босна и Херцеговина је 22. маја 1992. године постала чланица Организације уједињених нација. Нажалост, у исто вријеме оружани сукоби у појединим дијеловима Босне и Херцеговине прерасли су у прави ратни пожар, који је проузроковао огромне људске жртве и патње те материјална разарања.

У почетку ратног периода док се Скупштина није могла редовно састајати, Предсједништво Босне и Херцеговине је, у складу са уставним овлашћењима, вршило и законодавну функцију доносећи уредбе са закон ском снагом, које је Скупштина накнадно одобравала. Предсједништво је на сједници, 8. априла 1992. године, донијело одлуку о промјени назива Социјалистичка Република Босна и Херцеговина у ново име државе, Република Босна и Херцеговина. Скупштина Републике Босне и Херцеговине је у ратном периоду, до потписивања Општег оквирног споразума, одржала 19 сједница. У раду Скупштине Републике Босне и Херцеговине учествовало је осам парламентарних странака и два независна посланика. У том периоду предсједник Скупштине Републике Босне и Херцеговине био је Миро Лазовић. Посљедња сједница Скупштине одржана је 27. августа 1996. године, прије избора за Парламентарну скупштину Босне и Херцеговине.

Истовремено, на подручјима која су се за вријеме рата налазила под контролом органа власти Републике Српске законодавну власт је вршила Народна скупштина Републике Српске. Такође, након што је проглашена Хрватска Република Херцег-Босна, 28. августа 1993. године, њено Предсједништво заједно са посланицима хрватског народа у Вијећу општина Скупштине Републике Босне и Херцеговине донијело је одлуку о формирању Представничког дома Хрватске Републике Херцег-Босне. Ово представничко тијело престало је радити након формирања Федерације Босне и Херцеговине и конституисања Парламента Федерације Босне и Херцеговине. Народна скупштина Републике Српске је, пак, наставила постојати и након завршетка рата у Босни и Херцеговини као ентитетски представнички и законодавни орган.

За вријеме ратних дешавања у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. године одржано је више међународних конференција и дипломатских покушаја заустављања рата. Међутим, први релевантан међународни споразум је Први оквирни споразум о Федерацији Босне и Херцеговине, потписан 18. марта 1994. године у Вашингтону, под покровитељством Сједињених Америчких Држава, познат као Вашингтонски споразум. Овим споразумом “преобликује се унутрашња структура територије са већинским бошњачким и хрватским становништвом у Републици Босни и Херцеговини у Федерацију Босне и Херцеговине”. Споразумом је предвиђено да територија коју су контролисали Армија Босне и Херцеговине и Хрватско вијеће обране (ХВО) има федерално уређење са 10 кантона. На основу овог споразума донесен је Устав Федерације Босне и Херцеговине, на сједници Уставотворне скупштине Федерације Босне и Херцеговине одржаној 30. марта 1994. године. Овај устав садржи и одредбу према којој ће одлуке о уставном статусу територије са већинским српским становништвом бити донесене у току преговора о миру на Међународној конференцији о бившој Југославији. Уставу Федерације Босне и Херцеговине претходило је доношење Уставног закона о допунама Устава Републике Босне и Херцеговине, којим је обезбијеђен уставни основ за унутрашње преобликовање дијела Републике Босне и Херцеговине.

Међутим, тек окончањем мировних преговора у Дејтону (САД), 21. новембра 1995, и потписивањем Мировног споразума у Паризу, 14. децембра 1995. године, рат у Босни и Херцеговини је заустављен. Потписали су га предсједници три државе: Републике Босне и Херцеговине, Савезне Републике Југославије (коју су чиниле данашње самосталне државе Србија и Црна Гора) и Републике Хрватске, и то коначно и неопозиво. То значи да није остављена могућност прихватања и ратификације законодавних органа држава потписница. Општи оквирни споразум за мир садржи 11 анекса (војни аспекти мировног споразума, споразум о међуентитетској граничној линији, избори, Устав Босне и Херцеговине, арбитража, људска права, избјеглице и расељена лица, очување националних споменика, оснивање јавних корпорација, цивилни аспект спровођења и међународне полицијске снаге). Дејтонски споразум потврдио је Босну и Херцеговину као самосталну и суверену државу, која наставља своје правно постојање у постојећим међународно признатим границама, са модификованом унутрашњом структуром коју чине два ентитета: Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска. Босна и Херцеговина је са новим уставом и уређењем ушла у период великих изазова друштвеног опоравка, обнове и институционалне изградње.

– Др Вера Кац