MENI
9.11.2010.

ГОВОР ЗАМЈЕНИКА ПРЕДСЈЕДАВАЈУЋЕГ ДОМА НАРОДА, ИЛИЈЕ ФИЛИПОВИЋА НА КОНФЕРЕНЦИЈИ О БОРБИ ПРОТИВ АНТИСЕМИТИЗМА



Замјеник предсједавајућег Дома народа Парламентарне скупштине БиХ, Илија Филиповић учествује на Конференцији о борби против антисемитизма која се одржава у Отави (Канада) од 7. до 9. новембра 2010.г. Предвиђено је да парламентарци из цијелог свијета током конференције, у организацији Интерпарламентарне коалиције за борбу против антисемитизма (ИЦЦА), путем дебата и практичног дјеловања покрену активности у борби против антисемитизма, расизма и других облика мржње.
Због ограниченог времена за дискусије већи број обраћања, између осталог и обраћање господина Филиповића, подијељено је учесницима у писаној форми. Обраћање вам достављамо у цјелости.

Цијењене даме и господо,
уважене ексцеленције,
поштоване колегице и колеге, парламентарци,

Срдачно вас поздрављам, испуњен задовољством што сам судиоником овако значајне међународне конференције. На особит начин изражавам захвалност домаћину – Канадском парламенту, свим парламентарцима и другим организаторима, Организацији за еуропску сигурност и сурадњу, Еуропској унији, и напосе, свим горљивим заговорницима снажног међународног отпора антисемитизму, у прилог жестокој и организираној борби против глобалног антисемитизма. Успротивимо се том злу уједињеним звонким гласом наше канадске конференције.
Све наше различитости морају истодобно бити препознатљиве као богатство међу хуманима и разумнима. Оне морају бити чврста брана све чешћој појави несношљивости, помањкању дијалога, потицању свађа и ширењу мржње међу људима и народима с крајњим циљем да у нама и међу нама проузроче немир, унесу каос, доведу до сукоба и жртава, усковитлају злу крв, до ратних сукоба с људским жртвама, те да произведу злочине неслућених размјера, све до злочина геноцида. Нажалост, све то могли смо видјети у блиској прошлости.
Колико је само сурова повијест изродила ратних сукоба између народа и цивилизација, барбара и пирата с невиним и недужним добрим људима, на свим континентима, колико је било милитантних насртаја деспота и моћника на тихе, радине, мирне и невине грађане њима сусједних држава? Здруженим снагама свјетских парламентараца учинимо све што је у нашој моћи да наша будућност, и будућност наших потомака, буде свјетлија, друкчија и без таквих догађања.
Блиска прошлост нас подсјећа на страшне догађаје из минулих свјетских, али и регионалних и локалних ратова. За неке споменути ратови још увијек нису завршили. Њима је и данас милије «звецкање оружјем» него ли наши апели за јачање међународног правног сустава и свих облика јачања и заштите људских права и темељних слобода.
Сви смо ми свједоци нетом окончаних немилих догађаја на просторима Југоисточне Еуропе, неки то воле казати «Балкана», гдје су почетком 90-тих година отворени, па тек 1995. године, утјецајем Сједињених Америчких Држава и остатка међународне заједнице, заустављени ратни сукоби. Распале су се старе и настале нове државе, уз големе људске жртве и ожиљке који ће дуго зарастати. Међутим, иако је тамо одакле долазим - мир, захваљујући Даyтонском мировном споразуму за Босну и Херцеговину из 1995. године, којим је заустављен рат, ипак, још увијек нису престала гажења темељних људских права и слобода, не само појединаца већ и цијелих колективитета, посебице незбринутих, протјераних, избјеглих, а онда и повратника у свој завичај и на своја згаришта. Они који су се вратили без радног су мјеста, без средстава за преживљавање и без увјета за живот достојан човјека.
Управо све то, већ петнаест година, проматра и међународна заједница као и свака демократски изабрана власт, али и бројне невладине удруге, а и даље се стање врло споро мијења. На површину избијају планетарна зла, попут тероризма, мита и корупције и криминала. Медијски простор обилује политичком реториком песимизма, примјерено се не кажњава језик мржње, а у обнашању власти у земљи прибјегава се националној и етничкој мајоризацији бројнијих над мањим и малобројнијим, а само зато што су други и друкчији.
Зашто је то тако и до када ће трајати, увијек остаје питање без одговора? Јесу ли гријеси свенародних, ратоборних и крвожедних предака, који су у прошлим стољећима починили злочине на пространствима планета Земље, уједно и гријеси њихових будућих покољења? Стална је задаћа свих нас опирати се свим појавним облицима разних предрасуда, тоталитаризама, а особито расизма, нацизма, фашизма и свих других зала усмјерених против човјекољубља и мирољубивог суживота свих са свима и свугдје. То је темељна брига сваког друштва, сваког колективитета, свих институција јавне власти и сваког појединца. Стога градимо нашу будућност глобалним доброчинством, а против свих споменутих и других зала.
Глобални антисемитизам једно је од највећих међу њима. У позиву за наш данашњи скуп организатори су нас упозорили на неодложну потребу борбе «против ове најстарије и најдуже од свих мржњи унутар новог контекста растућег, софистицираног, заразног и глобалног антисемитизма». Нити једна мржња не води нас добру, којем по својој исконској људској природи тежимо. Обрнуто, мржња својом логиком упућује на чињење зла према другом. У увјетима посвемашњих повијесних, културних, језичних и бројних других различитости међу људима и народима, у којима данас живимо и које битно карактеризирају сувремену људску заједницу, на основама мржње не могу се градити међуљудски и међународни односи суживота, повјерења и толеранције. Мржња према другом и друкчијем, као психолошки феномен нетолеранције, израз је осиромашеног духа, једнако као што је љубав према другом и друкчијем израз његова богатства. Антисемитизам ову тезу потврђује. Знадемо да он има своје сложене увјете настанка и узроке одржавања кроз стољећа. Зато га, ма колико то жељели, не можемо преко ноћи искоријенити. То ипак не значи да не требамо и да не можемо бројним нашим активностима чинити оно што је у нашој моћи у правцу његова сузбијања. Особито су парламенти и парламентарци свијета позвани то чинити. И, дакако, предњачити у тој борби. Али, наши напори неће дати пожељне и очекиване резултате ако се у ту борбу не укључе наше владе и све институције јавне власти, те бројне међународне и домаће невладине организације цивилнога друштва. Антисемитизам је пошаст сувременог друштва. Против њега, као непожељне и штетне појаве, можемо се успјешно борити само ако знадемо његове узроке и штетне посљедице. Није на политичарима да их истражују и објашњавају, на то су позвани знанственици разних подручја, особито социолози, повјесничари, психолози, политолози и правници, дужни су пружити нам знанствене спознаје о њима. Стога их позовимо на сурадњу и тражимо њихову помоћ.
Оно што парламентарци могу и за што су прије свих позвани јест изградња међународног, регионалног и националног правног поретка који ће бити учинковито средство за успјешну борбу против антисемитизма. 
Прилагодбама казнено-процесног законодавства дужност нам је омогућити правосудним тијелима једнак приступ у процесуирању свих почињених казнених дјела из мржње.  Јер, била је то опасност за Босну и Херцеговину у недавном рату (1992.-1995.), чиме су ратни догађаји довели до међунационалне и вјерске мржње и почињења ратних злочина на цијелом простору бивше државе, захваћене ратом.
Ми, који долазимо с ових простора, изражавамо нашу спремност чути, слиједити и примијенити искуства парламентараца других земаља, како бисмо као пуноправни чланови свјетске заједнице дали свој обол у настојањима успјешне борбе против мржње и свих појава које на њој израстају. Искуства других, која данас овдје чујемо, бити ће нам од драгоцјене користи за наше будуће активности. Особито ће ставови и закључци ове конференције за нас бити од изузетне користи. Њихова досљедна проведба бит ће наша дуготрајна обвеза.
Оно на што бих особно хтио овдје указати јест питање моралности политике и права. Не може бити успјешна ничија политика која је утемељена на различитим мјерилима за људе и народе, нити она која је утемељена само на интересима, а притом занемарује опћедруштвени сустав вриједности. Акти међународног права, особито Међународни пакт о грађанским и политичким правима Уједињених народа, утемељени су на прихватљивом суставу вриједности, што значи да  представљају основу за успјешно сузбијање антисемитизма. Међутим, проблем није у актима већ у њиховој недовољној и недосљедној примјени. Сви народи свијета, велики и мали, једнаки су у својим правима на животни простор, кориштење природних богатстава и економских ресурса, а такођер и политичких права, као што су и њихови припадници једнаки у својим индивидуалним људским правима и слободама. Ако се индивидуална и колективна права не могу реализирати без властите државе, па је она битан увјет опстојности и очувања идентитета, онда они имају право на одговарајући облик политичке аутономије, или своју посебну државу као политичку заједницу која им то јамчи. О тому морају водити рачуна сви парламенти и парламентарци када доносе многе законе којима нормативно уређују различита подручја друштвенога живота, а такођер и владе свих земаља када у улози извршне власти те законе проводе. О томе нужно морају водити рачуна и све институције међународне заједнице када доносе политичке одлуке.
Одредбе прошлогодишње Лондонске Декларације о борби против антисемитизма допуштају ми рећи још нешто врло битно. Као дугогодишњи парламентарац, и члан колегија  Дома народа, у нарави Горњега дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, увјерио сам се колико нам проблема у законодавној процедури ствара чињеница да, Устав Босне и Херцеговине, као саставница даyтонског Оквирног споразума за мир у БиХ из1995. , не даје једнака права за сва три њезина конститутивна народа. Примјерице, само је једном народу дао право на властиту републику, док то није случај с друга два народа. Живећи уставне норме државе моје земље увјерио сам се да без институционалне нема, нити може бити, стварне једнакоправности народа као колективитета, нити њихових припадника као појединаца. Живот у увјетима неравноправности није живот, јер такав је живот лишен људског достојанства. Он на психолошком плану рађа незадовољства, фрустрације и мржњу, а на плану друштвених процеса и односа ствара нестабилност и различите покрете усмјерене на борбу за промјену таквога стања. То се негативно одражава и на рад парламента и парламентараца, јер се с друштвене разине различите националне борбе преносе у парламентарне клупе, отежавајући и успоравајући праводобно и успјешно доношење политичких одлука. Особито оних којима се проводе темељите друштвене реформе, као битан увјет за еуро-атлантске интеграције. Управо се стога залажем за корјените уставне промјене у Босни и Херцеговини, које ће осигурати пуну једнакоправност људи као појединаца, локалних заједница у којима они живе и, дакако, творбених народа који чине три ступа на којима почива ова етнички сложена и мултинационална држава.
Без успјешног сузбијања антисемитизма на подручју Блиског истока, али и другдје, и без успјешне примјене начела једнакоправности народа на подручју Босне и Херцеговине и Западног Балкана, међународна заједница неће моћи успјешно ријешити два кључна жаришта свјетске нестабилности. Дати једном народу право на властиту државу, а то исто право не дати другом, извориште је мржње и перманентна је пријетња стабилности унутарњег и међународног поретка. Стално преиспитивање и доградња сустава вриједности, стално пропитивање моралности унутарње и међународне политике, стално дограђивање међународног правног и политичког поретка, те перманентно сузбијање антисемитизма, међународног тероризма и других пошасти сувременог друштва, наша су трајна задаћа. Несумњиво је да наши парламенти морају и могу дати свој пуни обол стварању увјета за поступно, упорно и устрајно отклањање мржње и нетолеранције, сузбијање антисемитизма и тероризма, спрјечавање сукоба и изградњу бољег друштва за нас и наше сувременике, као и надолазеће генерације иза нас.    
 На крају, моја је порука је: Усмјеримо и посљедњи атом наше заједничке снаге у борби против мржње и антисемитизма!  Ми то хоћемо. Ми то морамо! Хвала вам лијепа на позорности! (крај)


ПРЕС
КОНТАКТ
Сектор за односе с јавношћу