Клуб делегата хрватског народа у Дому народа поднио Захтјев Уставном суду БиХ

Клуб делегата хрватскога народа у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ поднио је данас Уставном суду Босне и Херцеговине Захтјев за оцјену и заштиту уставности  појединих одредби Изборног закона Босне и Херцеговине, Амандмана ЦИ на Устав Федерације Босне и Херцеговине и Статута Града Мостара који је наметнуо Високи представник за Босну и Херцеговину.

Захтјев, чији интегрални текст достављамо у прилогу, конкретније се односи на поменуте оспорене одредбе прописаног начина избора вијећника и градоначелника Града Мостара. По мишљењу подносилаца Захтјева, тиме се вишеструко крше колективна и индивидуална права грађана Мостара и доводи их се у дискриминирајући положај у односу на грађане других локалних заједница у Босне и Херцеговини. (крај)

УСТАВНИ СУД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

САРАЈЕВО

Предмет: Захтјев за оцјену и заштиту уставности

Темељем чланка VI/3а Устава Босне и Херцеговине, подносимо захтјев за утврђивање уставности и то:

чл. 19.1. 19.2., 19.3., 19.4., 19.5., 19.6., 19.7. Изборног закона Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ број: 23/01, 7/02, 9/02, 20/02, 25/02, 4/04, 20/04, 25/05, 52/05, 65/05, 77/05, 11/0624/06, 32/07, 33/08, 37/08),
точке 4) и точке 7) чланка VI C Амандмана CI на Устав Федерације Босне и Херцеговине („Службене новине Ф Босне и Херцеговине“, број: 09/2004)
чл.  7., 15., 16., 17., 38., 44., 45. Статута Града Мостара („Градски службени гласник Града Мостара“ број: 4/2004), који је донио Високи представник за Босну и Херцеговину својом Одлуком број: 183/04 од 28. сијечња 2004. године, а којег  Градско вијеће Града Мостара није никада усвојио.

Образложење

Одредбама чл. 19.1., 19.2., 19.3., 19.4., 19.5. и 19.6. Изборног закона Босне и Херцеговине, точке 4. (чланка VI C Амандмана CI на Устав Федерације Босне и Херцеговине, те одредбама чл. 7., 15., 16., 17. Статута Града Мостара регулиран је начин избора вијећника у Градско вијеће Града Мостара.
Подноситељи захтјева сматрају да наведене одредбе Изборног закона Босне и Херцеговине, Амандмана CI на Устав Федерације Босне и Херцеговине и Статута Града Мостара нису сукладне са чланком II/4 Устава Босне и Херцеговине у свези са чланком 14. Еуропске конвенције о заштити људских права и темељених слобода, чанком 25. Међународног уговора о грађанским и политичким правима из 1966 и Опциони протоколи из 1966 и 1989 године, и чланком 3 Протокола број 1. уз Међународни Уговор о грађанским и политичким правима из 1966 године, те чланком 1. Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације, који чине саставни дио Устава Босне и Херцеговине ( Анекс И на Устав Босне и Херцеговине ).

Према одредбама  чланка I/2 Устава Босне и Херцеговине „Босна и Херцеговина је демократска држава, која функционира сукладно закону и темељем слободних и демократских избора“. Без обзира на одредбе из Даyтонског мировног споразума по којима је Високи представник за Босну и Херцеговину једини тумач Устава Босне и Херцеговине и на сву ширину Бонских овласти, подноситељи захтјева сматрају да је наметање Статута Града Мостара недемократски чин, те да је ставак 2 Одлуке Високог представника за Босну и Херцеговину по којој  „Статут је на снази на привременом основу све док га не усвоји Градско вијеће Града Мостара у одговарајућој форми без измјена и допуна и без додатних увјета“, супротан цитираној одредби чланка I/2 Устава Босне и Херцеговине.
Према одредби чланка II/1 Устава Босне и Херцеговине „Босна и Херцеговина и оба ентитета осигурат ће највиши ступањ међународно признатих људских права и темељних слобода“. Високи представник за Босну и Херцеговину својом Одлуком издваја Град Мостар од свих других градова и јединица локалне самоуправе и само ту намеће своје посебне и произвољно одабране критерије, прописујући изборна правила која не важе ни у једној другој јединици локалне самоуправе и стављајући тиме ову јединицу локалне самоуправе и све њене грађане у неједнак положај у односу на све друге локалне заједнице у земљи. Не оспоравајући да је по Опћем оквирном споразуму за мир у Босни и Херцеговини „коначни ауторитет у земљи гледе тумачења горе наведеног Споразума“, подноситељи захтјева сматрају да је ставак први уводног опћег дијела Одлуке Високог представника у супротности с одредбом чланка II/1 Устава Босне и Херцеговине, јер се увођењем начела неједнаког третмана јединица локалне самоуправе и њезиних грађана, у успоредби с другим јединицама и њиховим грађанима, не може постићи највиша разина људских права и темељних слобода.

Према одредби чланка II/4 Устава Босне и Херцеговине „уживање права и слобода предвиђених овим чланком или у међународним споразумима наведеним у Анексу 1 овом Уставу, осигурано је за све особе у Босни и Херцеговини без дискриминације по било којој основи“. Такођер, према одредби чланка II/2 Устава Босне и Херцеговине „У Босни и Херцеговини се изравно примјењују права и слободе зајамчени Еуропском конвенцијом за заштиту људских права и темељних слобода као и њезиним протоколима“, а „ови акти имају приоритет над свим другим законима“. Високи представник за Босну и Херцеговину својим ставовима изреченим у уводном опћем дијелу Одлуке наводи да њоме „спрјечава доминацију једног дијела становништва Мостара“ и да „спрјечава да било који народ има већинску контролу над Градским вијећем“. Будући да то он није учинио ни у једном другом граду гдје су доминантни и већински други народи и у другим опћинским и градским вијећима, а то није учињено ни Изборним законом Босне и Херцеговине, има ли се у виду дефиниција дискриминације дана у чланку 1 Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације, по којој је дискриминација „свако разликовање, искључивање, ограничавање или давање првенства који се заснива на раси, боји, прецима, националном или етничком подријетлу, који имају за циљ или за резултат да наруше или да компромитирају признавања, уживање или вршење под једнаким увјетима права човјека или темељних слобода у политичкој, економској, социјалној и културној области или свакој другој области јавног живота“, сасвим је јасно да су цитиране одредбе уводног опћег дијела Одлуке Високог представника за Босну и Херцеговину супротне одредбама чланка 17  Еуропске конвенције за заштиту људских права и темељних слобода по којем „ништа се у овој конвенцији не може тумачити као да укључује за било коју државу, скупину или појединца неко право да се упусти у неку дјелатност или да изврши неки чин који би смјерали на уништење права или слобода признатих у овој конвенцији или на њихово ограничавање у већој мјери него што се у њој предвиђа“. Наиме, Одлука Високог представника за Босну и Херцеговину спрјечава хрватски народ, који је најмалобројнији у држави Босни и Херцеговини, али већински у Граду Мостару, да има већину у Градском вијећу. Други, пак, народи имају посвуда већинску контролу у другим градовима, примјерице, Бошњаци у Сарајеву, Травнику, Зеници, Тузли, а Срби у Бања Луци, Добоју, Требињу и другдје. Када било тко једној етничкој заједници ограничава демократска већинска права у дијелу исте државе, а другој и трећој то омогућује, онда је сасвим јасно да врши прикривену дискриминацију. Макар то био и Високи представник за Босну и Херцеговину, и макар то чинио по било чијем налогу и за постизање било каквих политичких и других циљева, он тиме крши Устав те начела и норме међународних аката, а подноситељи захтјева сматрају то недопустивим.

Када се помно проуче наведене одредбе Изборног закона Босне и Херцеговине и Статута Града Мостара, подноситељи сматрају да су као резултат разраде и примјене ових уводних ставова Одлуке Високог представника за Босну и Херцеговину елементи прикривене дискриминације садржани и разрађени у сљедећем:

По мишљењу подноситеља захтјева нису сукладне са Уставом Босне и Херцеговине и наведеним међународним документима, који чине саставни дио Устава Босне и Херцеговине, одредбе чланка 19.4. Изборног закона Босне и Херцеговине односно одредбе чланка 16. Статута Града Мостара којима се прописује доњи лимит од најмање четири представника из сваког конститутивног народа и један из реда „осталих“ (националне мањине), те горњи лимит по којима ниједан од конститутивних народа не може у Градском вијећу Града Мостара имати више од петнаест вијећника, без обзира на број бирача и изборне резултате. То што се наведеним одредбама Изборног закона Босне и Херцеговине и Статута Града Мостара предвиђа као привилегија нпр. српског народа као најмалобројнијег народа у Граду Мостару да буде заступљен с најмање четири представника-вијећника у Градском вијећу Града Мостара, таква привилегија није прописана Изборним законом Босне и Херцеговине нити другим актима за хрватски народ нпр. У Бања Луци, а оно што се наводи као горњи лимит од највише петнаест представника-вијећника било којег народа у Градском вијећу Града Мостара не уводи се Изборним законом Босне и Херцеговине нити другим актима као лимит за нпр. српски народ у Бања Луци или бошњачки народ у Сарајеву. Тиме се несумњиво ствара неједнакост стављајући у истој држави једне грађане у повољнији а друге у неповољнији положај, чиме се врши својеврсна дискриминација по основи националне припадности и заступљености у Градском вијећу Града Мостара односно других јединица локалне самоуправе у Босни и Херцеговини.
По мишљењу подноситеља захтјева чланак 19.4. Изборног закона Босне и Херцеговине односно чланак 17. Статута Града Мостара нису сукладни Уставу Босне и Херцеговине и наведеним међународним документима, који чине саставни дио Устава Босне и Херцеговине, према којим се одредбама у сваком „градском подручју“ бирају по три вијећника у Градско вијеће, без обзира на број становника односно бирача који живе и имају право гласовати на једном „градском подручју“. Наиме, тиме је конституирано начело неједнаке вриједности гласова бирача, чиме се нарушава начело „један човјек-један глас“ као темељно начело већинске демокрације, будући да нпр. „ градско подручје“ Мостар-Југозапад има 29.522 регистрираних бирача, а „градско подручје“ Мостар-Југоисток има 6.869 регистрираних бирача, из чега произлази да за једно вијећничко мјесто у Градском вијећу Града Мостара у једном „градском подручју“ треба 9.840 гласова, а у другом свега 2.289 гласова. Оваквим несразмјером у броју гласача по изборним јединицама, према мишљењу подноситеља захтјева,  прекршено је и темељено начело Изборног Закона Босне и Херцеговине по којем се при одређивању подручја изборних јединица мора водити рачуна да она имају подједнак број гласача. Истакнути примјер показује да изборна јединица Мостар Југозапад има 22.653 гласача више од изборне јединице Мостар Југоисток, односно да је по броју гласача 4,3 пута већа, а да обје по једном основу дају једнак број од по три заступника у Градско вијеће.
     

Посебно су дискриминирајуће и неуставне одредбе Изборног закона Босне и Херцеговине-чланак 19.2. ставак (1) и ставак (3), чланак 19.4. ставак (2), те одредбе Статута Града Мостара- чланак 15. и чланак 17. ставак 1. у свези са чланцима 5. и 7. Статута Града Мостара. Наиме, наведеним одредбама Изборног закона Босне и Херцеговине и Статута Града Мостара прописано је да се 17 вијећника бира на „подручју града“ као једне изборне јединице од стране свих грађана-бирача Града Мостара а да преостале вијећнике (18) по три бирају само грађани-бирачи шест „градских подручја“ које чине бивше градске опћине, док су грађани-бирачи бивше „Централне зоне“ Града Мостара наведеним одредбама онемогућени да и они бирају своје представнике-вијећнике у Градско вијеће Града Мостара. Наведене одредбе Изборног закона Босне и Херцеговине и Статута Града Мостара у изравној су супротности с чланком II/4 Устава Босне и Херцеговине, чланком 14. Еуропске конвенције о заштити људских права и темељних слобода, чланком 25. Међународног уговора о грађанским и политичким правима из 1966 године и чланком 3. Протокола уз Међународни уговор о грађанским и политичким правима из 1966 године, будући да сви грађани-бирачи Града Мостара немају иста-једнака права при избору вијећника у Градско вијеће, па су тиме грађани бивше „Централне зоне“ грубо дискриминирани у односу на остале грађане Града Мостара који живе на неком од шест „градских подручја“.
Нису сугласне са Уставом Босне и Херцеговине и наведеним међународним документима ни одредбе чланака 38. Статута Града Мостара, којима се регулира да се за свако од „градских подручја“ (шест бивших опћина Града Мостара) успоставља по једно повјеренство Градског вијећа за конкретно „градско подручје“ у који улазе по три градска вијећника изабрана са територија релевантног „градског подручја“. У надлежности повјеренстава за „градска подручја“ спадају: доношене одлука о расподјели прихода по основу додијељеног грађевинског земљишта сукладно чланку 56. Статута Града Мостара, те судјеловање у доношењу одлуке о расписивање референдума сукладно чланку 33. Ставак 1. Статута Града. Ове одредбе Статута Града су дискриминирајуће у односу на грађане бивше „Централне зоне“ Града Мостара, који не припадају ни једном од „градских подручја“ и немају могућност одлучивања о питањима наведеним у ставку 2. чланка 38. Статута Града, а која су веома битна и за грађане тог дијела Града Мостара, из чега произлази да су те одредбе Статута Града у односу на грађане са територија бивше „Централне зоне“ дискриминирајуће и да грађани са тог подручја нису „једнаки пред законом“ у односу на грађане шест „градских подручја“ (шест бивших опћина Града Мостара). Истовремено, одредбе чланка 38 Статута Града Мостара стављају и неравноправан положај и градске вијећнике међусобно, тако што онемогућују вијећнике који су изабрани у Градско вијеће на листи за «подручје града као цјелине» да буду бирани у Повјеренство Градског вијећа за конкретно «градско подручје», а тиме и да одлучују о средствима и другим питањима из његове мјеродавности, већ то могу само вијећници изабрани с територија релевантног «градског подручја».
  

Подноситељи захтјева сматрају да су одредбе чланка 19.7. Изборног закона Босне и Херцеговине, точке 7) Амандмана CI на Устав Федерације Босне и Херцеговине и чланака 44. и 45. Статута Града Мостара дискриминирајуће за грађане Града Мостара и да нису сукладне Уставу Босне и Херцеговине и наведеним међународним документима. Наиме, наведеним одредбама Изборног закона Босне и Херцеговине, Амандмана CI на Устав Федерације Босне и Херцеговине и Статута Града Мостара прописано је да на мјесто градоначелника могу бити изабрани само вијећници изабрани у Градско вијеће. Подноситељи захтјева сматрају да су ове одредбе дискриминирајуће и да грађани Града Мостара „нису једнаки пред законом“ у односу на све друге грађане у Босне и Херцеговине, који сугласно одредбама точке 3. Амандмана  ЦИВ на Устав Босне и Херцеговине и одговарајућим одредбама Изборног закона Босне и Херцеговине начелнике и градоначелнике бирају на непосредним и тајним изборима. Овакве одредбе о избору градоначелника Града Мостара наметнуо је Високи представник за Босну и Херцеговину. Док у свим опћинама и Граду Бања Луци грађани остварују своје демократско право да сви непосредно учествују у избору начелника односно градоначелника, то демократско право грађани не могу остваривати у Граду Мостару, већ то право остварују на мање демократски начин односно посредно преко вијећника у Градском вијећу, из чега произлази да су грађани у Граду Мостару дискриминирани и немају иста права при избору начелника односно градоначелника, као и сви други грађани у опћинама и Граду Бања Луци. Овакве одредбе о избору градоначелника Града Мостара посебно су неприхватљиве у односу на све опћине и Град Бања Луку због тога што је точком 2) Амандмана ЦИ на Устав Федерације Босне и Херцеговине прописано да „Град Мостар има надлежности опћине…“. У односу на начин избора градоначелника Града Мостара, како је то прописано наведеним одредбама Изборног закона Босне и Херцеговине, Амандмана CI на Устав Федерације Босне и Херцеговине и Статута Града Мостара посебно су дискриминирани грађани тзв. бивше „Централне зоне“ Града Мостара који могу доћи у ситуацију да уопће немају могућност да буду бирани за градоначелника. Наиме, грађани тзв. бивше „Централне зоне“ Града Мостара могу бити евентуално само кандидати на листи за „подручје града“ па ако нису кандидирани на листи за „подручје Града“, или ако буду на тој листи али не буду изабрани, ти грађани у том случају нису нити у прилици да могу бити кандидати за градоначелника Града Мостара, док то није случај код грађана шест „градских подручја“ (шест бивших опћина Града Мостара) јер они обвезно бирају поред вијећника за „подручје Града“ и три своја вијећника за своје „градско подручје“. Резултат оваквих правила за избор вијећника у Градско вијеће Града Мостара и градоначелника Града, а које је наметнуо Високи представник за Босну и Херцеговину, само за Град Мостар, јесте да и по протеку скоро годину дана Градско вијеће није изабрало градоначелника.
И опозив-смјена градоначелника Града Мостара прописана точком 7) Амандмана CI на Устав Федерације  Босне и Херцеговине односно чланком 45. Статута Града Мостара одређују то на специфичан начин у односу на све друге начелнике и градоначелнике у Босни и Херцеговини. Наведеним одредбама регулирано је да градоначелника Града Мостара смјењује двотрећинска већина изабраних вијећника, док је то питање за друге начелнике и градоначелнике у Босни и Херцеговини регулирано да се смјењују на исти начин као и њихов избор, дакле непосредно од стране грађана- бирача, што је већи ступањ демокрације, односно што грађане Града Мостара ставља у дискриминирајући положај у односу на друге грађане у Босни и Херцеговини.

У свези избора и опозива градоначелника Града Мостара подноситељи захтјева указују посебно на чланак 25. Међународног уговора о грађанским и политичким правима из 1966 године, којим је регулирано да „сваки грађанин има право и могућност без икакве дискриминације споменуте у чланку 2. и без неоснованих ограничења“, те б) „да бира и да буде биран на повременим, истинским, опћим једнаким и тајним изборима, који осигуравају слободно изражавање воље бирача“, из чега произлази.да наведене одредбе о избору и опозиву градоначелника Града Мостара нису у сугласју са чланком 25. Међународног уговора о грађанским и политичким правима из 1966 године, а који чини саставни дио Устава Босне и Херцеговине.

Поред наведеног, подноситељи захтјева указују и на одредбе Документа другог    састанка Конференције о људској димензији, Конференције о сигурности и сурадњи у Еуропи, Копенхаген 1990 године. Наиме, параграфом 7. односно (7.3) одређено је „ Како би се осигурало да воља народа служи као основа ауторитета власти, земље учеснице ће … „(7.3)“ гарантирати универзална и једнака гласачка права за све пунољетн�