Други свјетски рат и успостављање Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења БиХ

(из Монографије "Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине", издање 2010. године)

Независна Држава Хрватска проглашена је 10. априла 1941. године, а у њу је укључена и Босна и Херцеговина. Територија Независне Државе Хрватске законском одредбом од 10. јуна 1941. године подијељена је на 22 управне јединице – велике жупе које су се дијелиле на котаре, а котари на општине. Издвајањем дијелова територије Босне и Херцеговине у велике жупе, чији су центри били у Хрватској, настојала се створити јединствена државна територија Независне Државе Хрватске. Дошло је до сукоба, револта становништва и отпора фашистичкој окупацији. Због тога је међу становништвом све већи углед и мобилизирајућу снагу имао концепт антифашистичке борбе Комунистичке партије Југославије, заснован на заједничкој борби свих народа Југославије против фашистичких окупатора и бројних домаћих колаборационистичких структура.

Комунистичка партија Југославије паралелно с антифашистичком борбом вршила је и револуционарну промјену власти. Окосница у рушењу старог друштвеног и политичког уређења и изградњи новог система власти били су народноослободилачки одбори и антифашистичка вијећа народног ослобођења. Оснивање партизанских органа власти у Босни и Херцеговини текло је паралелно са јачањем народноослободилачког покрета од почетка устанка (јули 1941. године), преко оснивања Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ) до ослобођења земље и легализовања створене структуре власти. Упоредо са партизанским заузимањем појединих територија, успостављани су локални органи власти, као зачеци нове државне власти.

Територија Босне и Херцеговине, са аспекта организације народноослободилачког покрета, била је подијељена на три области: Босанска Крајина, Источна Босна и Херцеговина. Одлуке о именовању првих народних одборника доносили су штабови и партијске организације партизанских одреда, што су грађани на зборовима прихватали - нису их бирали.

Мада су народни одбори и прије оснивани, Фочански прописи под називом “Задаци и устројство народноослободилачких одбора и објашњења и упутства за рад народноослободилачких одбора у ослобођеним крајевима” из фебруара 1942. године прописали су основне принципе организације и функционисања народноослободилачких одбора, њихову изборност, опозив и друга питања. Нова, партизанска власт успостављала се именовањем вршилаца различитих дужности, а не бирањем, избор је вршен акламацијом. Фочански прописи донијели су и основе новог изборног система који је, осим непосредног, увео и делегатски начин бирања виших органа, те потврдили бирачко право женама. Уведено је опште право гласа, а гласање је било јавно. Регулисано је питање изборних комисија, изборних повјереника и зборова бирача. На ослобођеним територијама функционисали су народноослободилачки одбори у вријеме када су одређено подручје контролисале партизанске јединице, а када би их окупирала непријатељска војска, њихов рад би замирао до сљедеће прилике.

Мада су народни одбори и прије оснивани, Фочански прописи под називом “Задаци и устројство народноослободилачких одбора и објашњења и упутства за рад народноослободилачких одбора у ослобођеним крајевима” из фебруара 1942. године прописали су основне принципе организације и функционисања народноослободилачких одбора, њихову изборност, опозив и друга питања. Нова, партизанска власт успостављала се именовањем вршилаца различитих дужности, а не бирањем, избор је вршен акламацијом. Фочански прописи донијели су и основе новог изборног система који је, осим непосредног, увео и делегатски начин бирања виших органа, те потврдили бирачко право женама. Уведено је опште право гласа, а гласање је било јавно. Регулисано је питање изборних комисија, изборних повјереника и зборова бирача. На ослобођеним територијама функционисали су народноослободилачки одбори у вријеме када су одређено подручје контролисале партизанске јединице, а када би их окупирала непријатељска војска, њихов рад би замирао до сљедеће прилике.

Према концепту колико нација толико и федералних јединица, током сазивања ЗАВНОБиХ-а појавила су се одређена размимоилажења у вези са формирањем Босне и Херцеговине као федералне јединице. Поједини партијски руководиоци сматрали су да Босна и Херцеговина не може бити засебна федерална јединица с обзиром на вишенационални састав њеног становништва, односно да је треба учинити аутономном покрајином Србије или Хрватске или је везати са савезне органе нове Југославије. Овоме се супротставило руководство Покрајинског комитета Комунистичке партије Југославије за Босну и Херцеговину (ПККПЈ за БиХ), односно истакнути револуционари и комунисти Авдо Хумо, Родољуб Чолаковић, Хасан Бркић и други, који су код Јосипа Броза Тита и Едварда Кардеља захтијевали равноправан статус за Босну и Херцеговину у југословенској федерацији, што им је и успјело, образлажући свој захтјев историјским принципом. То је уједно било и допуштење за сазивање земаљске конференције за Босну и Херцеговину. Покрајински комитет КПЈ за Босну и Херцеговину је партијском линијом, а уз допуштење Централног комитета КПЈ, обавијестио обласне и окружне народне одборе да пошаљу листе кандидата за прво земаљско народно представништво. То су били учесници АВНОЈ-а са подручја Босне и Херцеговине, борци из партизанских јединица, истакнути војни команданти, политички комесари, затим сви чланови обласних народних одбора и по пет истакнутих политичких, јавних и културних радника из сваког округа, свакако симпатизера партизанског покрета и некомпромитованих према непријатељу. Социјална структура учесника била је шаролика, а национални састав био је у складу са националном структуром народноослободилачког покрета. На основу директива и упутстава Комунистичке партије, преко војних и партијских организација и органа народне власти, изабран је највећи број делегата ЗАВНОБиХ-а. Пошто су и нижи органи власти бирани према истом принципу, овај вид политичког представљања може се назвати ратним партизанско-партијским парламентаризмом. Из нуклеуса народних одбора даљим ширењем успостављена је хијерархијска мрежа народних одбора која је у представништву на босанскохерцеговачком нивоу, у ЗАВНОБиХ-у, добила највише политичко представничко тијело.

Према концепту колико нација толико и федералних јединица, током сазивања ЗАВНОБиХ-а појавила су се одређена размимоилажења у вези са формирањем Босне и Херцеговине као федералне јединице. Поједини партијски руководиоци сматрали су да Босна и Херцеговина не може бити засебна федерална јединица с обзиром на вишенационални састав њеног становништва, односно да је треба учинити аутономном покрајином Србије или Хрватске или је везати са савезне органе нове Југославије. Овоме се супротставило руководство Покрајинског комитета Комунистичке партије Југославије за Босну и Херцеговину (ПККПЈ за БиХ), односно истакнути револуционари и комунисти Авдо Хумо, Родољуб Чолаковић, Хасан Бркић и други, који су код Јосипа Броза Тита и Едварда Кардеља захтијевали равноправан статус за Босну и Херцеговину у југословенској федерацији, што им је и успјело, образлажући свој захтјев историјским принципом. То је уједно било и допуштење за сазивање земаљске конференције за Босну и Херцеговину. Покрајински комитет КПЈ за Босну и Херцеговину је партијском линијом, а уз допуштење Централног комитета КПЈ, обавијестио обласне и окружне народне одборе да пошаљу листе кандидата за прво земаљско народно представништво. То су били учесници АВНОЈ-а са подручја Босне и Херцеговине, борци из партизанских јединица, истакнути војни команданти, политички комесари, затим сви чланови обласних народних одбора и по пет истакнутих политичких, јавних и културних радника из сваког округа, свакако симпатизера партизанског покрета и некомпромитованих према непријатељу. Социјална структура учесника била је шаролика, а национални састав био је у складу са националном структуром народноослободилачког покрета. На основу директива и упутстава Комунистичке партије, преко војних и партијских организација и органа народне власти, изабран је највећи број делегата ЗАВНОБиХ-а. Пошто су и нижи органи власти бирани према истом принципу, овај вид политичког представљања може се назвати ратним партизанско-партијским парламентаризмом. Из нуклеуса народних одбора даљим ширењем успостављена је хијерархијска мрежа народних одбора која је у представништву на босанскохерцеговачком нивоу, у ЗАВНОБиХ-у, добила највише политичко представничко тијело.

Друго засједање ЗАВНОБиХ-а одржано је у Санском Мосту, од 30. јуна до 2. јула 1944. године, којем је присуствовало 107 вијећника, од 148 колико их је поднијело пуномоћја. Били су присутни чланови савезничких војних мисија из Совјетског Савеза, Велике Британије и Сједињених Америчких Држава, представници ЗАВНОХ-а, док представници АВНОЈ-а нису могли доћи са Виса због ратних дејстава. На Другом засједању ЗАВНОБиХ се конституисао у највиши законодавни орган у Босни и Херцеговини, односно у народну скупштину као носиоца народног суверенитета. На засједању је 1. јула 1944. године донесена Декларација о правима грађана у Босни и Херцеговини у којој између осталог стоји: “У пламену праведног ослободилачког рата искива се братство Срба, Муслимана и Хрвата, и тиме се удара сигуран темељ слободне и збратимљене Босне и Херцеговине, равноправне федералне јединице у Демократској Федеративној Југославији”. Осим принципа о равноправности народа, треба истакнути и одредбе Декларације о људским правима и слободама које су у сагласности и са данашњим европским стандардима. У Декларацији ЗАВНОБиХ-а о правима грађана у Босни и Херцеговини гарантује се слобода вјероисповијести, слобода збора, договора и удруживања, слобода штампе, лична имовинска сигурност грађана, слобода приватне иницијативе у привредном животу, те равноправност жена и мушкараца, као и то да нико не може бити осуђен без претходног судског поступка. Нажалост, одмах након ослобођења дио прокламованих принципа којима су гарантовани људска и грађанска права и слободе изневјерен је.

С обзиром на ратне околности, у ЗАВНОБиХ-у су биле сједињене законодавна и извршна власт, а сви њени органи називани су “народним”, из чега се изводио закључак да народ непосредно учествује у вођењу свих државних послова – преко овог представничког тијела. Предсједништво ЗАВНОБиХ-а обављало је сву власт до формирања владе, па је тако у оквиру њега осниван потребан број одјељења за послове државне управе. У ствари, то су били зачеци будућих министарстава. На сједницима Предсједништва од 6. јула 1944. до 7. фебруара 1945. године основана су одјељења за: народну привреду, народну просвјету, народно здравље и социјално старање, народну обнову, правосуђе, исхрану, финансије и унутрашње послове. Уведене су народноослободилачке скупштине на нивоу среза, а њихови одбори били су извршни органи власти. Регулисано је право гласа мушкарцима и женама са навршених 18 година живота, а назначене су категорије становништва којима је то право ускраћено. Посебним одлукама регулисан је пословник о раду ЗАВНОБиХ-а и свих нижих органа власти. Да се нова власт у потпуности конституисала говори и усвајање одлука о успостављању Земаљске комисије за испитивање злочина окупатора и његових помагача, те прикупљању података о ратној штети у координацији са Државном комисијом, формираном при Националном комитету ослобођења Југославије (НКОЈ), који је имао функцију југословенске владе. Президијум ЗАВНОБиХ-а састојао се од Предсједништва, које су чинили предсједник, три потпредсједника, секретар и 22 члана.

Партија је сматрала да јој је потребна широка основица за дјеловање, па је одмах након Другог засједања ЗАВНОБиХ-а, 3. јула 1944. године у Здени код Санског Моста, сазвала Прву земаљску конференцију народноослободилачког покрета Босне и Херцеговине, на којој је формиран Народноослободилачки фронт, као најшира трансмисија револуционарне борбе у смјени власти. Уз присуство 150 делегата из цијеле Босне и Херцеговине осигуран је легитимитет за стварање политичке организације којом је био обухваћен највећи дио становништва. Преко народнофронтовских организација могле су се ширити идеје, спроводити различите мјере и одлуке, контролисати становништво и предузимати одређене санкције према онима који нису прихватали нову власт.

Планираним задацима дограђиван је управни апарат ЗАВНОБиХ-а. Формираним одјељењима руководили су чланови Предсједништа и на тај начин обављали послове владе Босне и Херцеговине, која се тада још није могла службено формирати, али је то учињено брзо након ослобођења земље.

Партизански покрет је током рата у Босни и Херцеговини створио власт паралелну оној официјелној и успио до ослобођења земље припремити сигурне темеље за легализовање револуционарне власти. Тако је Комунистичка партија Југославије од странке у илегалности постала водећа у стварању једнопартијског система са потпуном контролом над друштвом. У обновљеној југословенској држави на сасвим другачијим основама, Босна и Херцеговина нашла је своје мјесто као једна од шест федералних јединица, чији је даљи развој био у директној субординацији савезних органа у Београду.