Политичко представљање БиХ у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца/Краљевини Југославији (1918–1941)

(из Монографије "Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине", издање 2010. године)

Након Првог свјетског рата и пораза Аустроугарске монархије, 1. децембра 1918. године створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) у коју је ушла и Босна и Херцеговина. Током процеса уједињења, у Загребу је 2. и 3. марта 1918. године, на иницијативу Југословенског клуба, донесена Резолуција о уједињењу југословенских народа који су били у саставу Аустроугарске монархије. Овом скупу присуствовали су и представници Босне и Херцеговине. Тада је предложено образовање Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба (СХС), са сједиштем у Загребу, у којем би биле представљене политичке партије и националне организације јужнословенских народа из Аустроугарске монархије. Народно вијеће СХС, као врховно тијело у новој држави, основано је 5. и 6. октобра 1918. године, са задатком да обави потребне припреме за уједињење свих јужнословенских народа и стварање државе на демократској основи. Бројало је 80 чланова, од којих је из Босне и Херцеговине било 18, уз додатних пет именованих из састава распуштеног Босанског сабора. Средишњи одбор чинило је 36 чланова, од којих шест из Босне и Херцеговине са два замјеника, без муслиманских представника.

Народно вијеће СХС за Босну и Херцеговину са Главним одбором од 25 чланова и Предсједништвом од пет чланова формирано је 20. октобра 1918. године, са посланицима из сва три народа. До 1. новембра 1918. године устројене су оружане снаге и полиција, те окружни, срески и сеоски одбори, а Аустроугарска монархија је истог дана предала власт овом вијећу чином одступања намјесника Саркотића са функције. Прва Народна влада за Босну и Херцеговину именована је 3. новембра 1918. године са 10 чланова, у којој су предсједник и пет министара (или повјереника) били Срби, три Хрвата и један Муслиман. Предсједник Владе био је Атанасије Шола.

Влада Народног вијећа СХС за Босну и Херцеговину радила је од 1. новембра 1918. до 31. јануара 1919. године, када је замјењује Земаљска влада за Босну и Херцеговину од 1. фебруара 1919. године, као врховни управни орган за све административно-територијалне органе у Босни и Херцеговини. Организационе промјене у структури Земаљске владе за Босну и Херцеговину биле су врло честе и усклађиване су према државној влади. Чинило ју је осам повјеренстава са предсједником Атанасијем Шолом на челу. Земаљску владу замијенила је 11. јула 1921. године Покрајинска управа за Босну и Херцеговину.

Босна и Херцеговина ушла је у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца инаугурационом адресом делегације Народног вијећа СХС предатом регенту Александру, коју је у име Његовог величанства краља Петра I примио 1. децембра 1918. године у Београду. Мада је делегација од 28 чланова, од којих је седам било из Босне и Херцеговине, имала јасна упутства која су садржавала услове и модалитете уједињења на демократским основама, прводецембарским актом извршено је уједињење Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом у једну државу под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (СХС). Предсједништво Народног вијећа СХС је 3. децембра 1918. године објавило да је актом уједињења престала функција Народног вијећа као сувереног представничког тијела Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Прва заједничка влада Срба, Хрвата и Словенаца формирана је 20. децембра 1918. године, у коју су из Босне и Херцеговине ушли: др Тугомир Алауповић, др Мехмед Спахо и др Урош Круљ. Оваквим чином уједињења одступило се од раније договорене процедуре уједињења двију држава, усаглашене на тројним преговорима у Женеви од 6. до 9. новембра 1918. године, гдје је српску владу заступао Никола Пашић, Народно вијеће Државе Словенаца, Хрвата и Срба Антон Корошец, а Југословенски одбор Анте Трумбић, што је било повод сталних криза током постојања Краљевине СХС/Југославије. Тако, умјесто устроја државе на федералном принципу, основана је централистичка монархија са јаком унитаристичком владом и јединственим народним политичким представништвом. У таквим околностима Босна и Херцеговина нашла се, са својим историјским насљеђем, у саставу југословенске државе.

Актом уједињења и стварањем Централне владе у Београду почеле су припреме за одржавање избора за прву - Уставотворну скупштину (конституанту) Краљевине СХС, која није сазвана непосредно након проглашења уједињења због непостојања изборног закона. Централна влада је декретом од 24. фебруара 1919. године одредила да Привремена скупштина има 296 чланова, с тим да у њој буду заступљене све партије и политичке групације, сразмјерно њиховом броју, у свакој покрајини посебно. Народно вијеће за Босну и Херцеговину изабрало је 42 члана из партија заступљених у овом вијећу. До краја септембра 1920. године Народно вијеће престало је радити и сва власт у Босни и Херцеговини прешла је на органе Централне владе у Београду. Привремена скупштина заказала је изборе за 28. новембар 1920. године. За 63 посланичка мјеста, колико их је било одређено за Босну и Херцеговину, мандате су освојили: Југословенска муслиманска странка (24), Савез тежака (12), Народна радикална странка (11), Хрватска тежачка странка (7), Комунистичка партија Југославије (4), Хрватска пучка странка (3) и Демократска странка (2). Након објављивања изборне статистике упућени су протести са свих страна, незадовољство се показало одмах на првом сазиву Уставотворне скупштине Краљевине СХС 12. децембра 1920. године. Од 419 изабраних посланика, верификационом одбору пуномоћја су предала 342, док посланици из Хрватске пучке сељачке странке и Хрватске странке права нису ни дошли на сједницу, а није било ни 10 посланика из дијела земље под италијанском окупацијом, па се већ наговјештавало заоштравање политичких односа. Уставотворна скупштина је 29. јуна 1921. године постала Законодавна према члану 140. Видовданског устава који је усвојен 28. јуна 1921. године.

Уредбу о подјели Краљевине СХС на 33 области влада је донијела 1922. године, а политичка нагодба др Мехмеда Спахе, вође Југословенске муслиманске организације, са радикалско-демократском владом, у вези са доношењем Видовданског устава, омогућила је Босни и Херцеговини да сачува територијалну цјеловитост у дотадашњим границама. Тако је, према новом уставу, шест округа према подјели из аустроугарског периода преименовано у шест области: бихаћку, мостарску, сарајевску, травничку, тузланску и врбаску. Нови изборни закон донесен је 21. јуна 1922. године и са неким измјенама остао је до увођења шестојануарске диктатуре. Видовдански устав није дао женама право гласа. За пасивно бирачко право кандидат је морао имати 30 година живота. Право гласања нису имали официри и војници у активној служби, а пасивно право одузето је комунистима. Детаљна анализа изборног закона упућује да је био у функцији јачања централистичке власти, што се посебно може видјети по начину избора у једномандатним изборним окрузима.

На скупштинским изборима 18. марта 1923. и 8. фебрура 1925, као и на ванредним изборима за народне посланике Краљевине СХС 11. септембра 1927. године, највећи број мандата у Босни и Херцеговини добиле су: Југословенска муслиманска организација, Народна радикална странка и Хрватска републиканска сељачка странка. Вјерско-национална опредијељеност бирача изражена преко изборних резултата довела је у Скупштини Краљевине СХС до напетости, неспоразума и на крају до атентата на посланике Хрватске сељачке странке, што је био повод краљу Александру да уведе диктатуру 6. јануара 1929. године, укине устав, распусти скупштину и забрани рад свим политичким партијама. У октобру 1929. године краљ је донио Закон о преименовању Краљевине СХС у Краљевину Југославију и подјелу на управна подручја. Прекрајањем унутрашњих граница формирано је девет бановина и Управа града Београда, као десета управна јединица. Као и друге југословенске земље, и Босна и Херцеговина је овом подјелом изгубила своју историјски јединствену територијалну цјеловитост, била је раздијељена између четири бановине: Врбаске, Зетске, Приморске и Дринске. Административни центри двије бановине били су у Босни и Херцеговини: Сарајево Дринске и Бањалука Врбаске бановине, а остала два изван Босне и Херцеговине: Приморске у Сплиту и Зетске у Цетињу. То се значајно одразило и на националну структуру становништва јер су у Врбаској и Дринској већину становништва чинили Срби, у Зетској Срби и Црногорци, а у Приморској Хрвати, односно оваквом подјелом Муслимани су остали мањина у све четири бановине. Краљ Александар је централизовао управу, настојао новом подјелом ријешити национално питање наметањем интегралног југословенства по којем у Југославији постоји умјесто три народа само један јединствени југословенски народ са три племена (српско, хрватско и словенско). Након укидања свих демократских обиљежја југословенског државно-политичког система, краљ је објавио Закон о краљевској власти и врховној државној управи, те тиме преузео и законодавну и извршну власт.

Тек у љето 1931. године наговијештено је враћање парламентарног система. Нови устав Краљевине Југославије (Октроисани устав) краљ Александар донио је 3. септембра 1931. године. С тим уставом вратио се парламентаризам, али не и парламентарни систем у демократском смислу ријечи. Новим уставом уведена је дводомна скупштина, са Народном скупштином и Сенатом, чиме је краљ настојао промијенити облик, али не и суштину апсолутистичког режима. Према Октроисаном уставу успостављен је систем ванпарламентарне владе, односно влада није произашла из парламентарне већине и није одговарала Скупштини, него краљу, који је именовао и разрјешавао предсједника Министарског савјета и министре. Краљевим указом од 23. септембра 1931. године заказани су избори за 8. новембар 1931. године, а новоизабрана скупштина требало је да се састане 7. децембра исте године у Београду. За изборе је била предвиђена кандидатура за цијелу земљу по “земаљској кандидатској листи” и није било дозвољено истицање кандидатура по мањим изборним јединицама. Промјена у новом изборном закону била је укидање тајности гласања – уведено је јавно гласање. Изборни закон из 1931. године и његови пратећи закони били су у функцији јачања централизма и интегралног југословенства у националном смислу, као и учвршћивања краљеве власти. О Босни и Херцеговини у овом контексту избора није могуће говорити због начина административног уређења подијељеног на бановине. Дјеловање ове скупштине било је директно под утицајем Двора, у складу са шестојануарском диктатуром и Октроисаним уставом, а са оствареном намјером разбијања историјских и националних средина. Краљева власт није попуштала ни измјенама Изборног закона од 24. марта 1933. године, којим је повећан број посланика на 370, а суштински није промијењена тенденција даљег очувања централизма.

Покушаји прикривања апсолутистичког начина владавине нису уродили плодом јер су услиједила бројна незадовољства изражена пунктацијама. Захтјеви из резолуције Сељачко-демократске коалиције, коју су чиниле Хрватска сељачка странка и Самостална демократска заједница, од 7. новембра 1932. године, познатији као “Загребачке” и “Мачекове” пунктације, о укидању србијанске превласти у Краљевини изазвали су реакцију Демократске странке, која је у јануару 1933. године објавила “Писмо пријатељима”, познато као “Давидовићеве пунктације”, са захтјевом за преуређење државе тако што би је чиниле четири федералне јединице а Босна и Херцеговина била би једна од њих. О том питању се изјаснио и вођа Југословенске муслиманске организације др Мехмед Спахо, који је путем “Сарајевске пунктације” осудио централистичко уређење и захтијевао поштовање равноправности историјско-политичких јединица, међу којима и Босне и Херцеговине као равноправне чланице.

Атентат на краља Александра 1934. године у Марсеју у Француској и именовање трочланог Намјесништва са кнезом Павлом Карађорђевићем на челу подстакли су изборе 5. маја 1935. године са два изборна блока: Земаљска листа са Богољубом Јефтићем и листа Удружене опозиције са Влатком Мачеком на челу. У Удружену опозицију укључиле су се програмски опозиционе партије: Сељачко-демократска коалиција, Југословенска муслиманска организација, Давидовићево крило Демократске странке и дијелом Земљорадничка странка. У личности Влатка Мачека одмах је препозната намјера отварања “хрватског питања” у Краљевини. Изборе је добила Листа Богољуба Јефтића са 60,6% и 303 мандата, а Листа Удружене опозиције 37,4% гласова и 67 посланичких мандата. Слављена је побједа владине листе, али је то био и наставак терора против неистомишљеника, у првом реду комуниста и федералиста.

И након ових избора јавили су се захтјеви за аутономијом Босне и Херцеговине. Осим поменутих политичких партија, свој став индиректно је исказала и Комунистичка партија Југославије која је дјеловала у илегали. Подстакнута тим идејама, босанскохерцеговачка омладина која је студирала у Београду, Љубљани и Загребу објавила је три писма: у децембру 1937, марту 1938. и 1. децембра 1939. године, у којима су наглашавали посебност Босне и Херцеговине као политичке, привредне, културне и историјске цјелине. Међутим, ти захтјеви остали су без резултата.

Намјесништво са кнезом Павлом на челу распустило је Скупштину и расписало нове изборе за 11. децембар 1938. године, а то су били и посљедњи избори за Народну скупштину у Краљевини Југославији. Изборни закон је већ унапријед протежирао владину листу, а различитим махинацијама то је у потпуности и остварено. Краљевски намјесник кнез Павле повјерио је Владу Драгиши Цветковићу почетком фебруара 1939. године, уз овлашћења за постизање споразума са Влатком Мачеком, вођом Хрватске сељачке странке. Након децембарских избора настали су неизвјесни дани заоштрених односа у Југославији, али и на међународној политичкој сцени. Парламентарна криза није се могла превазићи, скупштински рад је угушен, а сва законодавна и извршна власт прешла је на краљевско намјесништво, односно на кнеза Павла и Владу.

Питање државнополитичког уређења Краљевине Југославије покушало се разријешити Споразумом Цветковић-Мачек, склопљеним 26. августа 1939. године, односно српско-хрватским договором, којим су се дијелови Босне и Херцеговине нашли у новоформираној Бановини Хрватској, којој су од босанскохерцеговачке територије припале општине и срезови у Посавини: Брчко, Градачац, Босански Шамац, Босански Брод и Дервента, а у југозападној Босни и у Херцеговини – Столац, Чапљина, Љубушки, Мостар, Коњиц, Прозор, Фојница, Травник, Бугојно, Томиславград и Ливно. Преостали дио Босне и Херцеговине према Споразуму требало је да уђе у састав пројектоване заједнице “Српске земље”. Међутим, Споразумом нико није био задовољан јер није могао довести до консолидовања политичке ситуације оптерећене социјалним и националним проблемима. У поменутој ситуацији Југословенска муслиманска организација истакла је захтјеве за формирање Босне и Херцеговине у историјским границама са Сарајевом као центром. Након смрти др Мехмеда Спахе 1939. године, странку је преузео др Џафер Куленовић и предлагао оснивање четврте “Босанске бановине”. Покрет за аутономију основан је 30. децембра 1939. године, чији се Извршни одбор циркуларним писмом обратио свим муслиманским организацијама и друштвима на територији Босне и Херцеговине ради оснивања мјесних одбора с циљем стварања аутономне Босне и Херцеговине, што је прекинуо почетак Другог свјетског рата.

Од увођења шестојануарског режима до марта 1941. године укупно је било 14 влада у Краљевини Југославији у којима су учествовали и “министри из Босне и Херцеговине”, који су заступали различита мишљења, погледе и рјешења у зависности од националног и политичког опредјељења партија којима су припадали. Идентично су се понашали и посланици на малобројним, неефикасним и конфликтним скупштинским засједањима.

Посљедња влада Краљевине Југославије Драгише Цветковића и Влатка Мачека срушена је 27. марта 1941. године. Након потписивања приступнице Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. године и демонстрација два дана касније, 6. априла услиједио је напад Сила осовине на Краљевину Југославију, брзи слом краљевске војске, одлазак краља и владе у избјеглиштво, фашистичка окупација и комадање земље, што је значило и крај Краљевине Југославије.

Од успостављања Краљевине Југославије до њеног слома у свим њеним сегментима, политичко представљање Босне и Херцеговине пратили су стални прекиди, политичка нестабилност и несугласје о основним питањима која су остала неријешена од 1918. године. Осим темељног питања на линији сукоба између централизације и федерализације државе, Босна и Херцеговина морала је стално бринути о очувању територијалног интегритета. Водеће парламентарне политичке партије из Босне и Херцеговине дјеловале су на вјерско-националној основи, а уз то су српске и хрватске партије имале своје централе у Београду и Загребу, те нису могле бити истински представници интереса босанскохерцеговачког становништва као цјелине. Парламентаризам у покушајима, забрана лијево оријентисаних политичких партија, увођење диктатуре и нагомилани социјални и национални проблеми уз почетак Другог свјетског рата и револуционарно-ослободилачки рат створили су услове за промјену државно-политичког устројства и политичког представљања.