Замјеник предсједавајућег Представничког дома др Денис Бећировић обратио се на Скупштини Зеничко - добојског кантона


"Замјеник предсједавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине др Денис Бећировић обратио се данас посланицима и гостима Скупштине Зеничко-добојског кантона у поводу обиљежавања Дана независности Босне и Херцеговине. Том приликом он је, између осталог, рекао:

"Када говоримо о Дану независности Босне и Херцеговине нужно је образложити право на самоодређење (самоопредјељење) народа, односно одговорити на питање: шта је „право на самоопредјељење народа“ и како се остварује? Одговор на њега није једноставно дати. Није га знао ни Слободан Милошевић када га је своједобно (1991. године) поставио Арбитражној комисији Мировне конференције о Југославији Европске заједнице (тзв „Badinterova комисија“). Његово питање тада је гласило: „Има ли српско становништво у Хрватској и Босни и Херцеговини, као један од конститутивних народа Југославије, право на самоопредјељење?“ Арбитражна комисија је дала свој одговор у форми „мишљења“, које је само за тренутак „ушутило“ сљедбенике Слободана Милошевића. Да је знао какав ће одговор добити Милошевић не би ни поставио питање самоопредјељења Срба у Босни и Херцеговини и Хрватској. Његовим сљедбеницима тешко је пало сазнање да је заштита „права на самоодређење народа“ строго одређена по међународном праву у погледу циљева који се тим правом желе постићи. Норме права на самоодређење ужива народ у оним државама које се у складу с тм правом понашају. То подразумјева да власт припада народу и да мора произилазити из цјелокупног народа и припадати читавом народу. Или једноставније речено, народ у држави мора имати владу која га у цијелости представља на читавом територијалном подручју државе, без обзира на разлике у вјери, боји коже, раси, језику, култури и другим особинама које се испољавају кроз елементе националног идентитета. Такођер, према налазу Бадинтерове комисије, верифицираном од Европске заједнице, СФРЈ је престала да постоји дисолуцијом (распадом), а не сецесијом (отцјепљењем) појединих држава, што значи да се ниједној новоформираној држави на подручју бивше СФРЈ не признаје право на континуитет.

Одржавање референдума за независност и суверенитет Босне и Херцеговине усљедило је након захтјева Арбитражне комисије Европске заједнице да се провјери воља становништва Босне и Херцеговине за њеном самосталношћу и независношћу. Самим тим одлука о референдуму није упитна, јер је долазила од међународног арбитражног тијела које је поступало у складу са овлаштењима из Декларације о Југославији. Уз то, важно је нагласити да је Арбитражна комисија била прихваћена од свих југословенских република, као и Предсједништва СФРЈ. Дакле, та Комисија је, у складу са међународним правом, имала валидно овлаштење да поступа као независан међународни правосудни орган. Стога су и њене одлуке трајно свједочанство о распаду СФРЈ и настанку суверених и независних држава као субјеката међународног права.

Првог марта 1992. године на "референдумску кушњу" дошли су сви документи и одлуке којима је дефиниран статус Босне и Херцеговине као суверене државе почев од Устава Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине из 1974. године, Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из 1974. године, Амандмана на Устав Босне и Херцеговине из 1990. године, затим Меморандума и Платформе Скупштине Републике Босне и Херцеговине од 14. октобра 1991. године, па до изјава и обавеза из децембра 1991. године, односно одговора на упит Комисије, Предсједништва и Владе Босне и Херцеговине из јануара 1992. године. Другим ријечима, референдум је требало да, као што је то раније учињено на истовјетан начин у Словенији, Хрватској и Македонији, потврди степен валидности захтјева Босне и Херцеговине за међународним признањем суверености и независности. Практично, ово је значило да је референдум грађана Босне и Херцеговине, као институционални облик одлучивања грађана, предвиђен Уставом Босне и Херцеговине, био услов да би Европска заједница и њене државе - чланице признале Босну и Херцеговину као независну и суверену државу.
Припреме за референдум, ни у организационом а још мање у политичком смислу, нису биле поштеђене наглашене драматике. Између многобројних фактора генерирања ове "драматике" посебно су се издвајала два: отворено одбијање неких опћина за учешће у провођењу референдума и "ливањско питање" за референдум. Ипак, другог дана референдума (1. марта 1992.) грађани Босне и Херцеговине демократски су одлучили да желе да Босна и Херцеговина постане независна, суверена и цјеловита држава. Због тога данас, с поносом, обиљежавамо 20 година државне независности Босне и Херцеговине.

Први март је, дакле, био наша судбина и неумјесно је, па и непоштено питање да ли је ишта могло бити другачије. Јер, ми не бисмо били оно што смо данас да смо тада, у име сумњиве сигурности, изабрали потчињавање. Дакле, постојао је само један пут и наша држава је на данашњи дан, прије 20 година, кренула тим путем. Да није било тог пута и опредјељења, Босна и Херцеговина данас би била у саставу Велике Србије и вјероватно би имала статус какав данас у Србији имају Колубарски, Шумадијски или Мачвански округ. Такво понижење и уништење хиљадугодишње државности Босне и Херцеговине зауставило је Првог марта 1992. године 64 % грађана наше државе.", истиче се у саопштењу из Кабинета замјеника предсједавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, др Дениса Бећировића. (крај)