MENI
11.6.2013.

Замјеник предсједавајућег Представничког дома ПСБиХ др Божо Љубић се обратио учесницима конференције „Мир и помирење - корак напријед“ која се одржава у Бањој Луци


Замјеник предсједавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине др Божо Љубић, се у оквиру панела „Лидерство у 21. вијеку и процеси помирења и сарадње“ обратио учесницима конференције „Мир и помирење - корак напријед“ која се одржава Бањој Луци од 9. до 11. јуна.

Текст обраћања др Љубића преносимо у цјелини:

„Даме и господо, уважене колеге предсједници Парламената, уважени вјерски достојанственици, поштовани гости са свеучилишта,…
Користим ову прилику да Вас поздравим у своје име и у име својих колега Др . Дениса Бећировића и Др Милорада Живковића који су ме делегирали да данас овдје наступим и зажељети вам угодан боравак у Босни и Херцеговини.
Такођер желим извијестити уважени скуп да овдје износим своја властита стајалишта.
Даме и господо,
Пођимо од самог појма. Појмови лидер и лидерство су толико експлоатирани да су постали испражњени од свог супстанцијалног садржаја. Данас се олако и погрешно сватко и свашта назива лидером. Од особа преко група до производа.
Заправо лидер је само особа, а лидерство процес преко којег дотична особа утјече на друге особе или групе да би се остварили одређени циљеви. То значи да је лидерство глагол, а не именица, да се лидерство манифестира искључиво у дјеловању.
Спустимо се сада из теорије у праксу и сурову реалност Босне и Херцеговине, Регије па ако хоћете и Еуропе. Ако прихватимо карактеристике из литературе (Р- Стодгилл) да су особине које красе једног лидера: осим физичких, особност, независност, интелигенција, образовање, кооперативност, визија, иницијатива, храброст, досљедност и интегритет.
Препознајемо ли уопће данас некога као истинског лидера било да се ради о политичкој господарској или духовној сфери.
Говорили смо само о особинама, а гдје је дјеловање, а гдје су дјела?
Претпостављам да је организатор дајући наслов панелу и позивајући нас челнике парламената, првенствено мислио на политичке лидере. Бојим се да је данас у 21. стољећу одлучивање измјештено из политичке, како законодавне тако и извршне сфере , посебице изван представничке законодавне, и лоцирано у сфере економских центара моћи, у сферу мултинационалних компанија, још конкретније у финанцијску сферу.
То доводи до тога да грађани своје политичке представнике у парламентима, па чак нити своје државне челнике не перципирају више као оне који одлучују о нечему битном.
Ако је томе тако, онда није нити битно тко ће бити политички представник.
Ако пак није битно тко ће бити, онда може бити сватко.
Па онда није чудно да свако мало откривамо афере; корупцијске, сексуалне и сваке друге, чији су актери највиши политички дужносници. Није то само болест транзицијских земаља и незрелих демокрација већ тога видимо од Wасхингтона, преко Лондона и Берлина све до Бруxеллеса…
Онда се питамо, откуда перцепција да је политика постала стјециште каријериста без квалитета или уточиште свакојаких хуља?
Колико ми изабрани дужносници својим понашањем доприносимо таквој перцепцији?
Политичари опортунисти, макијавелисти, самозване месије, похлепни елитисти, манекени демокрације, продукти ПР агенција и експоненти интересних скупина и финанцијских центара моћи све чешће бивају изабрани представници.
Што нам је чинити колеге предсједници Парламената?
Ако је лидер особа, а јест, онда треба почети од особе.
Знање, храброст и морални интегритет то је оно на чему треба градити политичко и не само политичко лидерство у сувременом свијету, као предувјет и за етичнију политику.
Истина, политика се увијек одвија између тврде реалности и етике без могућности да једна надвлада. Идеално би било да коегзистирају. Идеализам и политички прагматизам се не морају искључивати.
С једне стране тако имамо идеализирајућу (утопијску) политику морала, етике, вреднота, еванђеља или „кемијски чисти принцип“ (В. Хавел) која у сразу с грубом реалношћу политичког опортунизма редовито губи.
Но, не може се ни аморалном политиком, економским цинизмом и себичним интересима водити политика, без задњега хоризонта који је морална љествица вреднота, који успоставља (кантовски казано), неку максиму, неки етос, неку облигацију која ће вриједити за све људе, за читаво човјечанство.
Гдје је рјешење? Што би требали радити лидери 21 стољећа?
Заједничка одговорност свих, а посебице људи из политике хуманистчке и духовне сфере, је промовирати политику као часно занимање и потицати људе од знања, храбрости и моралног интегритета да се укључују у политику па ће се она сама промовирати као часно занимање.
Одакле почети?
Од себе!
1. излазак из страха за себе, из себичности…
2. изградња (јачање) социјалне државе и солидарности на националној и глобалној разини
3. нови свјетски поредак (култура солидарности), а не нови империјализам (економско-политички).
4. поштовање и заштита индивидуалних али и колективних права било да се ради о социјалним, религијским, етничким заједницама било о државама
5. Прагматизам? Да! Политички опортунизам? Не! Компромис да, али без компромиса око начела.
Да се сада фокусирам на Босну и Херцеговину и на наше окружење. Говорећи о регији Западног Балкана Цхурцхилл је наводно једном рекао: „Они производе више повијести него што могу конзумирати“. Ефектно речено, али бојим се да није сасвим точно. Прије би било да смо ми присиљени конзумирати и оно што производе свјетске и регионалне силе у склопу својих хегемонистичких пројеката. Па се нажалост неријетко дешава да смо сировина, а не произвођач у склопу истих пројеката.
Даме и господо, колеге предсједници парламената из регије,
Иза нас је крвави рат који у различитим облицима и размјерима није поштедио нити једну од наших земаља.
Заправо сви смо на неки начин жртве.
Није на нама овдје данас да важемо одговорност.
Ако хоћемо бити на трагу назива ове конференције „Корак напријед“
Ако хоћемо учинити макар мали корак к помирењу и сурадњи онда морамо моћи говорити отворено о проблемима па и о фрустрацијама.
Не користи, да проблеме метемо под тепих.
Ја нисам особа која ће данас говорити на начин да се свима допаднем посебице нашим пријатељима из иноземства, којима су ови проблеми, слични нашима, десетљећима или чак стољећима далеко (амерички грађански рат, други свјетски рат…), а онда отићи у своју базу или институцију и наставити оптуживати све од међународне заједнице до својих партнера из других народа.
Прва ствар на путу до помирења и сурадње је правда, правда за жртве, правда и праведност за живе како за особе тако и за народе.
Ја истински сматрам да стабилне Еуропе нема без стабилног Балкана нити стабилног Балкана без стабилне Босне и Херцеговине.
Босна и Херцеговина структурирана по Уставу из Даyтона није постала а бојим се да, без корјените уставне реформе, не може ни постати самоодржива и стабилна држава.
Зашто је томе тако?
Већ 18 година слушамо мантре типа: недостатак политичке воље, неспособност и неспремност домаћих политичара да рјешавају проблеме грађана итд. итд.
Има у томе истине, али то није суштина проблема.
Суштина проблема је да овдје још увијек нема консензуса нити о идеји нити визији будуће Босне и Херцеговине. Сваки други закон који се нађе на дневном реду Парламента отвара фундаментална питања односа између народа и ентитета која нису ријешена од Кутиљеровог плана прије рата, која није ријешио нити Даyтон нити након Даyтона. Како онда можемо очекивати изградњу функционалних институција које ће бити способне испунити потребе грађана или захтјеве на еуропском путу.
Зашто нема тог нужног консензуса?
Зато, даме и господо, што је ово уређење дубоко неправедно, не само према својим грађанима већ и читавим народима.
Без правде за жртве и без праведног политичког рјешења за народе и државе нема трајног помирења, повјерења и сурадње.
Као политички представник Хрвата у Босни Херцеговини, морам рећи да у мом народу постоји дубока фрустрација уставним положајем, што за посљедицу има стално исељавање што, ако се не заустави може имати далекосежне негативне посљедице за стабилност и Босне и Херцеговине и читаве регије.
Кад анализирамо, уставна рјешења из Даyтона, наметнуте ревизије Устава након Даyтона, посебно Устава Федерације БиХ, приједлоге у контексту проведбе пресуде везано за случај Сејдић и Финци као и првоступањску пресуду Суда у Хаагу политичким и војним дужносницима Хрвата из БиХ, намеће се утисак да је Хрватима из Босне и Херцеговине намијењена улога „колатералне штете“ у процесу преслагивања балканског повијесног нереда. Како оцијенити чињеницу да се политичким представницима Хрвата из Босне и Херцеговине изричу дугогодишње затворске казне за наводни удружени злочиначки потхват, цитирам „за покушај стварања хрватског ентитета у Босни и Херцеговини“, а истовремено у Босни и Херцеговини постоји Република Српска, српски ентитет у чијем сједишту данас разговарамо и ФБ и Х која све више постаје бошњачки ентитет. Да се разумијемо, не говорим ја овдје о укидању било којег ентитета али ако је ентитетско уређење најбоља опција за Босну и Херцеговину онда је уредимо на симетричан начин у односу на њена три народа, а ако није онда идемо тражити боље рјешење.
Даме и господо,
Молим вас да говоримо отворено , да разговарамо, да сва стајалишта иза којега стоји изборни легитимитет наших грађана, народа и држава третирамо као легитимна питања за дијалог без обзира колико се с њима не слагали. Да све то радимо поштујући демократске стандарде и процедуре, територијални интегритет и суверенитет наших држава те индивидуална права наших грађана и колективна права наших народа и мањина. Живјели!“ (крај)


ПРЕС
КОНТАКТ
Сектор за односе с јавношћу