Монументално дјело Јураја Најдхарта

Зграда парламента «са струком» (Мерилин Монро), како је аутор Јурај Најдхарт говорио и наглашавао, презентује један од најважнијих домета ауторове стваралачке димензије, која омогућава архитекти да сензибилитетом просторне организације артикулише и обликује умјетнички и динамични архитектонски корпус.

Пасионирано трагање и ново откривање савременог концептуалног приступа идеји зграде парламента са «силницама» окружења, те респектабилна урбанистичко-архитектонска и ентеријерска анализа резултирали су синтезом вишег просторно-пластичног и умјетничког квалитета, како у ентеријеру тако и екстеријеру.

При томе не треба изгубити из вида јединствену цјелину ансамбла која се остварује контрастом хоризонтале зграде парламента и вертикале небодера институција Босне и Херцеговине са простором трга и чини савремену морфолошку синтагму.

Као близак сарадник Ле Корбизјеа, а уједно и аутор који је заједно са Душаном Грабријаном инспирисан ликовним и обликовним вриједностима градитељског насљеђа Босне, Најдхарт је слиједио стваралачку мисао свог великог француског учитеља који каже: «Архитектура је увијек дјело појединца, појединца који види и схвата, који одлучује и ствара, оно је узвишени моменат кристализације, која се ствара у дубинама човјекове унутрашњости, као у некој ливници.»

Зграда парламента интерпретира креативан стваралачки и скулптурални чин у динамичној архитектонској композицији, као синтези функционалних захтјева и просторне организације епиструктуре у моделирању семантичког карактера.

Оваква непоновљива Најдхартова савремена градитељска умјетност концептуалном имагинацијом показује маштовитост игром линија, плоха, волумена и облика, складним мјерилом и пропорцијским односима.

Најдхарт, као креатор просторне умјетности свог најзнаменитијег дјела, особеним ликовним говором и просторно-пластичним језиком хармонично и савремено је артикулисао ванвременски архитектонски квалитет.

Редизајн фасада зграде Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине дјело је писца ових редова и имао је интенцију примјене начела потенцирања хоризонталне тенденције у архитектонској композицији.

Додавањем стакла азурне боје испред постојећих прозора и бијелих хоризонталних брисолеја у пару, уграђивањем раздјелница на каменим парапетима, жељело се потенцирати хоризонтализам у визуелној комуникацији.

Уграђивањем црног гранита (умјесто бијелих камених плоча) у сутерену и приземљу хтјело се повезати овај дио грађевине са истом материјализацијом трга, са једне стране, те примијенити контраст боја камене облоге с друге стране, чиме се добио визуелни утисак «лебдеће» архитектуре.

– Сарајево, 10. марта 2010. проф. др Хамдија Салиховић, дипл. инж. арх.