Период аустроугарске управе

(из Монографије "Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине", издање 2010. године)

Од 1908. до 1918. године Аустроугарска је, супротно одредбама Берлинског конгреса, и формално анектирала Босну и Херцеговину. Од проглашења анексије, која је оправдавана потребом доношења устава и демократизацијом политичког живота увођењем сабора, до издавања устава за Босну и Херцеговину прошло је више од 15 мјесеци. Након дугих припрема и уставне анкете, он је и проглашен 20. фебруара 1910. године под називом Земаљски устав (Штатут) за Босну и Херцеговину. Статут је свим земаљским припадницима гарантовао једнакост пред законом. Иако је овај устав био доста ограничен и није домаћим људима и институцијама давао много овлашћења него је врховна управа остала у рукама Заједничког министарства финансија у Бечу, његов значај је неоспоран јер је он означио почетак уставног поретка у нашој земљи. Он је у политички живот земље унио три нове институције, од којих је Сабор свакако најважнија. Иако са ограниченим легислативним правима, Сабор је био институција без које се нису могла ријешити значајна питања. Он је имао право да сарађује на оним питањима која законом о управљању у Босни и Херцеговини нису била у искључивој надлежности парламената Аустрије и Угарске. Доношењем Устава и почетком рада Сабора била је довршена изградња уставноправног поретка у Босни и Херцеговини у доба аустроугарске управе.

Ограничења Сабора била су вишеструка. Сабор није могао самостално предлагати и доносити законе, а о неким питањима није могао ни расправљати. Земаљска влада за свој рад није одговарала Сабору нити је састав Владе зависио од Сабора. С друге стране, Влада је зависила од овог представништва у погледу средстава којима је располагала јер је висина годишњег буџета зависила од Сабора. Иако Сабор није могао самостално одлучивати о најважнијим питањима за земљу и народ, ипак су се из иступа саборских посланика могле уочити тежње појединих друштвених слојева које су они представљали, о чему су аустроугарске власти водиле рачуна.

Мада је куријални принцип као неефикасан био напуштен у Аустрији 1907. године и прешло се на опште право гласа, Босански сабор је због специфичних околности био заснован на конфесионалном и куријалном принципу. Имао је 20 вирилних чланова и 72 изборна посланика. Свака од три конфесије давала је по пет вирилних чланова у Сабор, док је Јеврејима дат један вирилни глас. Вирилни чланови Сабора били су: реис-ул-улема, директор вакуфско-меарифске управе, сарајевски и мостарски муфтија и по именовању најстарији муфтија, четири митрополита, потпредсједник Великог управног и просвјетног савјета Српске православне цркве, римокатолички надбискуп, два провинцијала фрањевачког реда, сарајевски сефардски надрабин, предсједник Врховног суда, предсједник Адвокатске коморе у Сарајеву, затим начелник града Сарајева и предсједник Трговачке и занатске коморе у Сарајеву.

Према Изборном реду (закон), становништво је било подијељено у три курије. Првој курији припадала су сва лица која својим посједом, општим пореским обавезама или својим образовањем чине посебан социјални слој становништва. Она је обухватала муслиманске земљопосједнике бегове и аге, богате трговце и индустријалце, дипломиране високошколце и војна лица. Припадало јој је 18 мандата у Сабору. У другу курију улазило је градско становништво оних мјеста која имају градски статут или се управљају по закону од 21. марта 1907. године, а које није спадало у прву курију. Ова курија давала је 22 посланика у Сабор. Трећој курији припадало је све сеоско становништво које није припадало ни првој ни другој курији. Овој курији припадала су 43 мандата. По конфесионалном земаљском кључу, православним је припадао 31, муслиманима 24, католицима 16, а Јеврејима један мандат (у другој курији). Предсједништво Сабора нису бирали посланици, него га је постављао цар. Влада је у свом раду била потпуно независна од Сабора, који је имао право да Земаљској влади упућује само петиције.

Након спроведених избора, редовних у мају и накнадних у септембру 1910. године, у Сабор су ушле четири политичке партије. Све мандате предвиђене за православне добила је Српска народна организација (31), Муслиманска народна организација све мандате предвиђене за муслимане (24), док су мандате предвиђене за католике подијелили Хрватска народна заједница (12) и Хрватска католичка удруга (4). У погледу социјалног састава Сабора доминирали су интелектуалци (45) и земљопосједници (24). У Сабор је изабрано и више познатих културних и јавних радника тог времена. Чланови Сабора билу су, на примјер, књижевник Светозар Ћоровић, један од најважнијих вођа бошњачко-муслиманског аутономног покрета Али-бег Фирдус, надбискуп др Јосип Штадлер, српски културни, национални и политички радник Петар Кочић, културни стваралац Сафвет-бег Башагић, др Никола Мандић, др Јозо Сунарић, др Мурад Сарић, др Никола Стојановић, др Јефто Дедијер, др Мустај-бег Мутевелић, др Милан Сршкић, Шериф еф. Арнаутовић и други.

Представници Земаљске владе, иако нису били чланови Сабора и нису учествовали у гласању приликом доношења одређених законских основа, били су веома значајан чинилац у раду Сабора и неријетко су њихови ставови одређивали правце саборских дискусија па и изгласавање одређених предлога и закона. Ову значајну улогу Земаљска влада добила је Уставом, којим је Сабору онемогућена контрола над њеним радом. Послије мајских избора земљу је посјетио цар Фрањо Јосип.

Том приликом је, 31. маја, издао патент и за 15. јуни 1910. године сазвао Сабор који се и окупио у заказани дан. Први предсједник Сабора био је Али-бег Фирдус, а потпредсједници Војислав Шола и др Никола Мандић. С обзиром да је Али- бег Фирдус био на самртничкој постељи, дужност предсједника Сабора је током цијелог првог засједања обављао Војислав Шола. Касније ће за предсједника Сабора бити именован Сафвет-бег Башагић. Отварање Сабора било је пропраћено неуспјелим покушајем убиства генерала Марјана Варешанина на Царевој ћуприји, приликом повратка са отварања. Атентатор, српски омладинац Богдан Жерајић, убио се како би онемогућио истрагу.

У почетку рада Сабора сви посланици су, без обзира којој политичкој партији припадали, углавном заједно наступали према Земаљској влади и сложно радили. Радило се у жељи да се у оквиру постојећих овлашћења искористи Сабор за побољшање политичког и економског положаја земље. Услиједио је и заједнички захтјев посланика да се прошире уставна овлашћења Сабора резолуцијом од 23. јуна 1910. године. Посланици су сложно радили и на неким конкретним питањима попут укидања забране одржавања аналфабетских течајева, захтјева да се не постављају мађарски натписи на жељезници, захтјева да се укине њемачки језик у унутрашњем саобраћају, да се донесе нови закон о шумским глобама који је значајно олакшао положај сељаштва, као и на другим питањима. Сукоби у Сабору почели су приликом расправе о Нацрту закона о поштанској штедионици крајем 1910. и почетком 1911. године, а покретање аграрног питања у Сабору дефинитивно је прекинуло споразумни рад и довело до прегруписања и тражења савезника међу политичким групама у Сабору и до настојања Земаљске владе да створи “радну већину”, састављену од посланика из све три вјерско-националне групе. У току четири своја засједања Сабор је расправљао о бројним питањима, било да се радило о законима који су дошли у Сабор на иницијативу власти, било да су их покретали сами посланици. С обзиром да је сваке године владин предлог буџета био већи од оног из претходне, право Сабора да вотира буџет била је реално његова највећа уставом дефинисана снага, па су посланици настојали да изгласавање за њих важних закона вежу уз вотирање буџета. Ипак, најзначајнија питања у Сабору била су аграрно и питање земљопосједа уопште, које је обиљежило прво и дијелом четврто засједање, те језичко питање као кључни дио националног питања, а кроз оба су се преламали национални односи у овом представничком тијелу. Босански сабор постао је мјесто врло честих расправа о аграрном питању. Настала је подјела, при чему су три главне групе биле формиране по вјерско- националном кључу, док је четврти учесник била Земаљска влада и њени представници на саборским засједањима. Ипак, мора се истаћи да је главна борба вођена између бошњачких 1и српских посланика, јер су земљопосједници углавном били муслимани, а закупци/кметови већином православни. На првом засједању износили су се аргументи за оправданост жељеног начина рјешавања аграрног питања, постављала терминолошка и суштинска питања повезана са аграрним питањем - шта обухвата аграрно питање, да ли је обрађивач чифлучке земље кмет или закупац, којег су поријекла православни и муслимани у Босни и која од ових група је старија у Босни и која, посљедично, има више права на земљу, да ли је однос између земљопосједника и обрађивача приватноправног или јавноправног карактера, који су мотиви водили аустроугарску управу да приступи екстерној колонизацији – да унаприједи пољопривреду или ослаби српску етничку компактност на одређеним просторима у Босни и Херцеговини – и нека друга питања у вези с аграром.

На другом засједању бирали су се саборски одбори, говорило о језичком питању, расправљало о путевима, о неправилности при издавању закупа тузланске соли, расправљало о буџету који је на другом засједању и одбијен, критиковала полицијска сила током ђачких демонстрација пред сарајевском катедралом против бана Цуваја и увођења комесаријата у Хрватској. Како се Влада нашла у сукобу са цијелим Сабором, одлучила је да затвори друго засједање.

У периоду од 1912. до 1914. године званична државна политика највише се бавила проблемом изградње жељезница у Босни и Херцеговини и настојањем да за своје инвестиционе програме обезбиједи подршку свих група у Сабору. Осим тога, у жижи хрватско-српских расправа и мимоилажења било је језичко питање. Дошло је и до одређених престројавања у политичким партијама.

Нови заједнички министар финансија Леон Билински је на међустраначкој конференцији 10. јуна 1912. године изложио свој инвестициони програм захтијевајући и очекујући безрезервну подршку. Како је већина у Влади одлучила да усвоји програм уз одређене измјене, Билински је на то поручио да ће инвестициони програм спровести без Сабора. Ипак, послије одређене неодлучности, муслиманско-хрватски блок и група окупљена око Српске ријечи пристају да у цјелини прихвате министров инвестициони програм и да изгласају буџет, чиме је власт обезбиједила услове да се за 22. Октобар 1912. године сазове треће засједање Сабора. Очекивано, и поред опструкција опозиције, изгласан је буџет и непромијењени Закон о жељезницама.

Послије тога избија криза због језичког питања, као једног од најважнијих потпитања националног питања. У унутрашњим политичким односима језичко питање се и у саборском периоду односило на дефинисање назива језика и коришћење писма, а не на суштину самог језика. И поред различитог приступа национално-политичких група у Сабору у погледу назива језика, коначно је 1912. године постигнут споразум о језичком питању након попуштања Хрвата, који су прихватили да се језик званично назове српско-хрватски. Остао је проблем како с Владом ријешити језичко питање које од тада добија примарно социјалну и економску димензију.

С циљем рјешавања језичког питања у свом интересу, домаћи политички актери настојали су ово питање повезати с рјешавањем других спорних питања које је власт настојала договорити у Сабору. То се посебно односило на питање владиних стратешких инвестиционих програма и буџета, чије су изгласавање посланици настојали повезати с рјешавањем низа својих захтјева. У вези с изгласавањем Закона о градњи нових жељезница у новембру 1912. године, све саборске групе су захтијевале да се српско-хрватски претходно озакони као спољни и унутрашњи службени језик жељезница. Иако је Закон о градњи жељезница изгласан захваљујући гласовима радне већине, Сабор је вотирање владиног предлога буџета за 1913. годину условио захтјевом да српско-хрватски постане једини званични језик. Када су аустроугарске власти увидјеле да Сабор неће вотирати буџет за 1913. годину без рјешења језичког питања у духу захтјева посланика, засједање Сабора прекинуто је 18. децембра 1912. године, на неодређено вријеме. Засједање није ни настављено, већ је формално закључено у вријеме скадарске кризе 4. маја 1913. године. Када је у прољеће 1913. године избила међународна криза због аустроугарског ултиматума Црној Гори да напусти заузети Скадар, власт је у страху од реакције Срба у Босни и Херцеговини, 3. маја 1913. године, у земљи увела посебне мјере и суспендовала осам најважнијих чланова Устава. Пошто се 15. маја исте године црногорска војска повукла из Скадра, укинуте су и посебне мјере.

У вријеме скадарске кризе група окупљена око Српске ријечи нашла се у тешкој ситуацији и у процјепу између власти и српске јавности па је 12 посланика ове групе 19. септембра 1913. године вратило своје мандате. На накнадним изборима празна мјеста углавном су попунили кандидати провладине новоосноване Српске народне странке адвоката Данила Димовића (девет мандата), чиме су се стекли услови за сазивање посљедњег (четвртог) засједања Сабора за 29. децембар 1913. године. Након што су превазиђени проблеми у формирању радне већине, у љето 1913. године постигнут је компромис о Закону о званичном и наставном језику. Нова владина коалиција (муслимански и хрватски саборски клубови и српска група Данила Димовића) и Земаљска влада споразумјеле су се да се у Босни омогући употреба српско-хрватског језика и у унутрашњој служби на жељезницама, колико то дозвољавају војни интереси. Послије добијања сагласности од угарске и аустријске владе да ће језички закон бити прихваћен, провладина саборска већина га је изгласала одмах по отварању Сабора, 30. децембра 1913. године. Санкционисањем овог закона српско-хрватски језик је уведен у све органе управе у Босни уз ограничења на земаљским жељезницама, гдје због војно-стратешких разлога њемачки језик задржава примат.

У току овог релативно мирног засједања поново су покренута питања аграра, представљања Босне у заједничким делегацијама, као и питање назива и употребе службеног језика. У првој половини 1914. године усвојено је неколико важних предлога закона о инвестицијама. У том периоду долази и до превирања у владиној саборској већини, унутар све три националне групе.

Саборска дјелатност прекинута је атентатом Гаврила Принципа на престолонасљедника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године у Сарајеву. Убрзо након атентата, 9. јула 1914. године, формално је закључено четврто саборско засједање. Аустроугарска је 28. јула објавила рат Србији, чиме је почео Први свјетски рат, а 15. фебруара 1915. године цар је распустио Сабор. Догађаји који су услиједили након атентата онемогућили су санкционисање неких усвојених закона у Сабору, као и спровођење донесених, за која су чак била прибављена новчана средства.

Из анализе односа према покретаним питањима у Сабору и међусобних односа посланичких група може се видјети начин на који су домаће политичке снаге прихватиле парламентаризам. За вријеме постојања Сабора и кроз његове активности текао је процес израстања националних политичких организација у модерне политичке партије, које су се профилирале кроз рад овог парламентарног тијела. Кроз рад Сабора могу се пратити бројна питања и односи, а посебно аграрно питање и унутрашњополитичка кретања, као и међунационални односи у Босни и Херцеговини у уставном периоду. Споразумни рад политичких партија и опција у Сабору позитивно се одразио на кретања у друштву, док су неспоразуми до којих је долазило међу политичким партијама и њиховим дисидентским групама негативно утицали на стабилност у земљи и односе међу босанскохерцеговачким становништвом.

– Доц. др Един Радушић