MENI

Делегација Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине у Парламентарној скупштини Сјеверноатлантског савеза (НАТО)

ПРЕДСЈЕДАВАЈУЋИ : Ловриновић, Никола
ПРВА ЗАМЈЕНИЦА ПРЕДСЈЕДАВАЈУЋЕГ : Мајкић, Душанка
ДРУГИ ЗАМЈЕНИК ПРЕДСЈЕДАВАЈУЋЕГ : Сарајлић, Асим
КОНТАКТ
  • Делегација Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине у Парламентарној скупштини Сјеверноатлантског савеза (НАТО)

    Секретар: Грубешић, Жељко

 

Надлежности

Парламентарна скупштина Организације сјеверноатлантског пакта (ПСНАТО)
Parliamentary Assembly of the North Atlantic Treaty Organisation

Парламентарна скупштина НАТО-а (енг. Parliamentary Assembly of the North Atlantic Treaty Organisation) јесте међупарламентарна организација основана 1955. године која окупља парламентарце из 28 држава чланица и 14 држава придружених чланица НАТО-а, међу којима је и Босна и Херцеговина.

Земље чланице ПСНАТО-а: Албанија , Белгија, Бугарска, Чешка Република, Данска, Естонија, Француска, Грчка, Хрватска, Исланд, Италија, Канада, Летонија, Литванија, Луксембург, Мађарска, Холандија, Норвешка, Њемачка, Пољска, Португал, Румунија, Сједињене Америчке Државе, Словачка, Словенија, Шпанија, Турска и Велика Британија.
Осим Босне и Херцеговине, придружене чланице ПСНАТО-а су: Јерменија, Аустрија, Азербејџан, Црна Гора, Финска, Македонија, Грузија, Молдавија, Руска Федерација, Србија, Шведска, Швајцарска и Украјина.

Радни језици ПСНАТО-а су енглески и француски, а њени циљеви могу се дефинисати као:
- подстицање дијалога међу парламентарцима о главним питањима безбједности,
- упознавање НАТО-а и влада чланица НАТО-а са мишљењем парламентараца,
- обезбјеђивање веће транспарентности политике НАТО-а и већег степена колективне одговорности,
- јачање трансатлантског односа,
- пружање помоћи у развоју парламентарне демократије интегрисањем парламентараца из земаља које нису чланице у рад Скупштине,
- пружање директне помоћи парламентима који активно траже чланство у Скупштини,
- унапређење сарадње са земљама Кавказа и Медитерана,
- пружање помоћи у развоју парламентарних механизама за ефикасну демократску контролу оружаних снага.

ПСНАТО-а одржава два пленарна засједања годишње - у прољеће и у јесен.

Скупштина има Биро који чине предсједник, пет потпредсједника и шеф финансија и Стални комитет који чине по један члан сваке делегације земаља чланица и предсједник, пет потпредсједника и шеф финансија.

ПСНАТО-а има пет комисија и осам поткомисија. Комисије припремају извјештаје и препоруке у вези са НАТО-ом, који се затим разматрају на пленарној сједници. Препоруке се након усвајања упућују парламентима и владама држава чланица и придружених чланица, НАТО-у и другим међународним организацијама. Све комисије одржавају своје сједнице током прољетног и јесењег засједања ПСНАТО-а. Комисија за одбрану и безбједност, Комисија за економију и сигурност и Политичка комисија такође се састају сваког фебруара у Бриселу са високим званичницима НАТО-а и ЕУ. У оквиру комисија постоје поткомисије, које се детаљније баве посебним питањима. Поткомисије се састају неколико пута годишње и посјећују различите земље како би се упознале са ситуацијом на терену и о томе припремиле извјештај својим комисијама и ПСНАТО-у.

Комисије и поткомисије ПСНАТО-а су:
1. Комисија за цивилну димензију безбједности
a. Поткомисија за демократско управљање
2. Комисија за одбрану и безбједност
a. Поткомисија за трансатлантску сарадњу у области одбране и безбједности
b. Поткомисија за будуће способности у области безбједности и одбране
3. Комисија за економију и сигурност
a. Поткомисија за економску сарадњу Истока и Запада
b. Поткомисија за трансатлантске економске односе
4. Комисија за политичка питања
a. Поткомисија за трансатлантске односе
b. Поткомисија за НАТО партнерства
5. Комисија за науку и технологију
a. Поткомисија за питања ширења војне технологије

ПСНАТО-а сваке године организује три Rose-Roth семинара и два семинара Медитеранског дијалога, те програм за парламентарце у којем учествују нови чланови парламента. Скупштина такође одржава годишњи Парламентарни трансатлантски форум у Сједињеним Америчким Државама, на којем чланови ПСНАТО-а с америчким стручњацима разматрају трансатлантска гледишта о низу питања везаних за НАТО.
Од 25. маја 2007. године ПСБиХ у ПСНАТО-у има статус придружене чланице. Делегација Парламентарне скупштине БиХ има три члана.


ОДНОСИ НАТО-а И БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ


Партнерство за мир - (ПфП)
Чланице НАТО-а су одлучне да оставе врата НАТО-а отворена за партнере са Западног Балкана који желе приступити овом савезу, који су спремни дијелити његове вриједности и вољни су и способни преузети одговорности и обавезе које доноси чланство. Евроатлантске интеграције – чланство у НАТО-у и Европској унији – препознате су као најбољи начин за постизање дугорочне, одрживе безбједности и стабилности у региону. Оваква политика „отворених врата“ исказује се у чињеници да је свим земљама у региону понуђена могућност уласка у НАТО-ов програм Партнерство за мир (ПфП) и да су оне прихватиле ту понуду.

Босна и Херцеговина (БиХ) покренула је 2003. године интензиван програм реформе одбране у партнерству са НАТО-ом, а чланица ПфП-а је од децембра 2006. године.

ПфП је оквир за практичну билатералну сарадњу између држава партнера и НАТО-а, скројен према појединачним потребама и реализован заједнички на нивоу и темпом који одаберу сами партнери, са тежиштем на демократским, институционалним и одбрамбеним реформама. Чланице ПфП-а расправљају и о питањима од узајамног интереса у оквирима Евроатлантског партнерског савјета, у којем сједе све чланице НАТО-а и партнерске земље. Активности ПфП-а залазе у бројне области, укључујући реформу одбране, политику и планирање одбране, цивилно-војне односе, образовање и обуку, војну сарадњу и обуку, планирање за случај ванредне ситуације и катастрофе те сарадњу у области науке и екологије.

БиХ учествује у три централна програма ПфП-а, а то су:
  • Индивидуални партнерски програм (ИПП), који садржи конкретне активности за реализацију у договореним областима сарадње између поједине земље и НАТО-а, пробране са опширног списка понуђених активности на основу интересовања и потреба дате земље. ИПП се реализује у континуираном двогодишњем циклусу и у областима које сежу од активности везаних за војну обуку до управљања кризама, одржавања мира, цивилног планирања за случај ванредних ситуација, управљања ваздушним саобраћајем и сарадње у области наоружања.
  • Процес планирања и ревизије (ПАРП) представља плански инструмент којим се усмјерава и мјери напредак у настојањима да се трансформишу систем одбране и војске, али и структурална основа за одређивање оних снага и способности које би се могле ставити на располагање Савезу за обуку и операције предвођене НАТО-ом. Програм се реализује у континуираном годишњем циклусу, у оквиру којег се постављају циљеви у консултацијама са НАТО-ом, израђују и реализују планови и води поступак процјене у сарадњи са НАТО-ом.
  • Индивидуални партнерски акциони план (ИПАП) - ИПАП проширује концепт ПАРП-а на шире аспекте управљања, укључујући политичка и безбједносна питања, питања одбране и војске, јавног информисања, науке и екологије, те заштите и ресурса. ИПАП поставља циљеве и приоритете партнерске земље у областима реформе и сарадње, те усклађује различите механизме који су у употреби с тим приоритетима. Као што је то случај са ПАРП-ом, ИПАП се реализује у континуираном годишњем циклусу постављања циљева, извођења неопходних планова и процјењивања напретка у постизању циљева.


О аспирацијама ка чланству и релевантним реформама, БиХ и НАТО потписали су и Безбједносни споразум, који дефинише размјену повјерљивих података између наше земље и НАТО-а, као и Споразум о статусу снага, који регулише боравак гостујућих снага из земаља НАТО-а и ПфП-а у БиХ, као и присуство гостујућих снага из БиХ у земљама НАТО-а и ПфП-а).


Интензивирани дијалог

Осим наведеног, БиХ је још од априла 2008. активна и у оквиру интензивираног дијалога са НАТО-ом, који је НАТО понудио нашој земљи на самиту у Букурешту.
Иначе, интензивирани дијалог успоставља се са државом чланицом Партнерства за мир која предњачи у испуњавању својих обавеза у војно-политичким питањима и управљању кризама.
Механизам интензивираног дијалога представља међуфазу до уласка државе чланице Партнерства за мир у Акциони план за чланство (МАП). Како све чланице ПфП-а не желе чланство у Савезу, успостављањем интензивираног дијалога НАТО уводи разлику између чланица ПфП-а, одајући тим чином признање онима које предњаче у испуњавању обавеза из партнерског Оквирног документа.


Акциони план за чланство (МАП)

Сљедећи корак у односима БиХ и НАТО-а представља Акциони план за чланство (МАП). МАП је програм савјетовања, помоћи и практичне подршке, скројен према специфичним потребама земаља које теже чланству у НАТО-у. То је вишефазни процес политичког дијалога и војних реформи које земље којима је МАП одобрен треба да ускладе са НАТО-овим стандардима, са коначним циљем уласка у НАТО. Предсједништво БиХ је у јуну 2009. године донијело одлуку за подношење апликације за учешће наше земље у МАП-у.

На Самиту НАТО-а у Талину, који је одржан 22. и 23. априла 2010. године, министри спољних послова држава чланица НАТО-а сагласили су се да ће примити Босну и Херцеговину у МАП, али су његову реализацију везали уз одређене услове. НАТО је дефинисао да ће прихватити први годишњи план реформи БиХ према МАП-у тек када Босна и Херцеговина испуни услов књижења непокретне перспективне војне имовине, коју би користило Министарство одбране Босне и Херцеговине.
С тим у вези, Предсједништво БиХ је 18. априла 2012. године донијело Одлуку о величини, структури и локацијама ОСБиХ, којом су дефинисане 63 перспективне војне локације за потребе Министарства одбране и Оружаних снага БиХ.
Поступак књижења ових локација је у току.

Иначе, учешће у МАП-у не прејудицира одлуке Савеза у погледу будућег чланства. Земље које учествују у МАП-у подносе своје годишње државне програме (ГДП) који се тичу припрема за евентуално чланство. Те припреме обухватају политичке, економске, одбрамбене, материјалне, безбједносне и правне аспекте. Процес МАП-а нуди и усредсређен систем повратне спреге о напретку који земља кандидаткиња оствари у својим програмима. Ово подразумијева и политичке и техничке савјете, као и годишње састанке између свих чланица НАТО-а и појединачних земаља кандидаткиња на нивоу Сјеверноатлантског савјета с циљем оцјене оствареног напретка. Консолидовани годишњи извјештај о напретку у оквиру МАП-а представља се министрима одбране и спољних послова чланица НАТО-а на њиховим редовним састанцима.

БиХ ће почети свој први ГДП у МАП-у када непокретна војна имовина, која је потребна држави у сврху одбране, буде укњижена као власништво државе БиХ за потребе Министарства одбране. Када се задовољи овај услов, БиХ ће моћи проширити своја далекосежна реформска настојања, јачајући тако своје шансе за чланство у НАТО-у и Европској унији као потпуно функционална демократска држава.


О НАТО-у

Сјеверноатлантски савез познатији по скраћеници НАТО (од енглеског назива North Atlantic Treaty Organisation или Организација Сјеверноатлантског уговора, међународна је организација војно-политичке природе, која је основана Сјеверноатлантским уговором.

Потписивању овог уговора претходио је тзв. Бриселски споразум којем су у 1949. приступиле Белгија, Француска, Луксембург, Холандија и Велика Британија. Циљ овог споразума био је развијање заједничких система одбране и јачање међусобних веза, како би се заједнички одупрле идеолошким, политичким и војним пријетњама националној безбједности.
Знајући да њихови привредни и војни капацитети нису довољни, ове државе су одмах започеле и преговоре са Сједињеним Америчким Државама и Канадом, с циљем стварања новог војног савеза, заснованог на заједничким обавезама и безбједносним гаранцијама Европе и Сјеверне Америке. У вези с тим, државе потписнице Бриселског споразума позвале су Данску, Исланд, Италију и Португал да се укључе у тај процес.

Тако су ових 12 држава с обје стране Атлантског океана у априлу 1949. године у Вашингтону потписале Сјеверноатлантски уговор, успоставивши Савез како би се супротставиле пријетњама из комунистичког дијела свијета, те спријечиле ширења комунизма на остали дио Европе. Државе потписнице обавезале су се на међусобну одбрану у случају војне агресије на било коју државу чланицу. Тако је успостављена Организација Сјеверноатлантског уговора (НАТО).

Сјевероатлантски уговор је по својој природи међународни уговор, који признаје и подржава појединачна права земаља потписница, као и њихове међународне обавезе у складу са Повељом Уједињених нација. Он обавезује сваку државу чланицу да учествује у ризицима и одговорностима, успоставља систем заједничке одбране, те захтијева од сваке од њих да не прихвата никакве међународне обвезе које би могле бити у супротности с Уговором.

Кључна одредба у Сјеверноатлантском уговору гласи: „Стране су сагласне да ће се оружани напад на једну или више њих у Европи или у Сјеверној Америци сматрати нападом на све њих.”
С временом је све више земаља приступало Савезу, препознајући у њему могућност одбране и слободе, те очувања стабилности и напретка.Тако се НАТО-у 1952. године придружују Грчка и Турска, а три године касније, 1955, и Савезна Република Њемачка, а 1982. и Шпанија. Безбједност коју је гарантовао НАТО омогућила је овим земљама мир и стабилност, којима се, као основним предусловима, стварао темељ европске економске сарадње и интеграције.

Након пада комунизма и завршетка Хладног рата, Сјеверноатлантском савезу придружиле су се земље бивше чланице некадашњег Варшавског савеза. Тако су чланице Савеза 1999.године постале Чешка, Мађарска и Пољска. Примјер прве три посткомунистичке чланице подстакао је и друге да се чврсто опредијеле за приступање Савезу. Тако 2004. године Савезу приступају Бугарска, Румунија, Словенија, Словачка, Естонија, Литванија и Летонија, а позивницу за чланство на самиту у Букурешту 2008. године добиле су Хрватска и Албанија, које су у НАТО ушле већ сљедеће, 2009. године.

Политичко средиште НАТО-а и трајно сједиште Сјеверноатлантског савјета је у Бриселу (Белгија).


ТИЈЕЛА НАТО-а

Сјеверноатлантски савјет (енг. North Atlantic Council) једино је тијело НАТО-а које је формално успостављено Сјеверноатлантским уговором из којег црпи своја овлашћења (члан 9. Уговора).

Сједницама Савјета предсједава генерални секретар НАТО-а или његов замјеник.

Питања која се разматрају и одлуке које се доносе на састанцима Савјета покривају области дјеловања НАТО-а и често се заснивају на извјештајима и препорукама које припремају комисије Савјета. Исто тако, предмете расправе може предложити било који од националних представника или генерални секретар НАТО-а. Стални представници у Савјету раде према упутствима својих влада.

Одлуке у Савјету доносе се једногласно. На тај начин немогуће је донијети одлуку која ће обавезати државу која у њеном доношењу није учествовала нити је на њу пристала. Свака држава чланица задржава потпуну сувереност и одговорност при доношењу својих одлука.

Савјет има политичка овлашћења и право доношења одлука које се тичу Савеза. Састоји од сталних представника свих држава чланица који се састају најмање једанпут седмично, а по потреби и у кратком року. Савјет се такође састаје и на вишим нивоима, који обухваћају шефове држава и влада, министре спољних послова, министре одбране. Састанак Савјета на највишем нивоу, шефова држава и влада, јесте самит НАТО-а.

Самити НАТО-а су периодични састанци челника НАТО-а на највишем нивоу, на којима шефови држава и влада чланица оцјењују протекли рад и планирају будуће усмјерење НАТО-а. Самити нису редовни састанци који имају временски оквир, него су питање тренутка и потребе у оквиру процеса доношења одлука у оквиру НАТО-а. Они се одржавају након одлуке коју донесе Сјеверноатлантски савјет на нивоу сталних представника (амбасадора) или министара спољних послова.

Први састанак шефова држава и влада одржан је у Вашингтону 1949. године, када је потписан Сјеверноатлантски споразум, док је назив самит први пут службено употријебљен 1957. у Паризу, на првом службеном самиту НАТО-а.
Ови самити су до сада служили за позивање нових чланица у НАТО, изградњу партнерства са државама партнерима НАТО-а, те покретање нових иницијатива и политика Савеза.

Евроатлантски партнерски савјет (ЕАПЦ) основан је 1997. године, а осим 28 земаља чланица НАТО-а, чине га и додатне 22 државе партнери, међу којима и Босна и Херцеговина. ЕАПЦ у оквиру мултилатералног форума служи за редовни дијалог његових представника и за консултације о политичким и безбједносним питањима. Такође служи и као политички оквир за појединачне билатералне односе који се развијају између НАТО-а и земаља које учествују у Партнерству за мир.
Осим наше земље, чланице ЕАПЦ-а су још и: Јерменија, Аустрија, Азербејџан, Бјелорусија, Финска, Македонија, Грузија, Ирска, Казахстан, Киргистан, Малта, Молдавија, Црна Гора, Русија, Србија, Шведска, Швајцарска, Таџикистан, Туркменистан, Украјина, Узбекистан.

Састанци ЕАПЦ-а одржавају се једном мјесечно на нивоу амбасадора, а једном годишње на нивоу министара спољних послова и министара одбране. Већина земаља партнера, међу којима и БиХ, успоставила је дипломатске мисије при Сједишту НАТО у Бриселу, што олакшава редовну комуникацију и омогућава брзо одржавање консултације кад год се за тим укаже потреба.

Парламентарна скупштина НАТО-а

Комитет за обрамбено планирање (енг. Defence Planning Committee) састављен је од сталних представника, али се састаје и на нивоу министара одбране најмање двапут годишње. У раду Комитета учествују све државе чланице. Комитетом предсједава генерални секретар НАТО-а. Комитет је главно тијело за доношење одлука о питањима планирања колективне одбране и интегрисане војне структуре НАТО-а, те даје смјернице војним властима НАТО-а.

Група за нуклеарно планирање (енг. Nuclear Planning Group) састоји се од министара обране држава чланица које учествују у раду Комитета за одбрамбено планирање. Унутар Групе расправља се о посебним политичким питањима који се тичу нуклеарног наоружања. Групом предсједава генерални секретар НАТО-а.