MENI

Парламент и ЕУ

Пут до чланства у Европској унији

Проширење је једно од најмоћнијих политичких алата Европске уније (ЕУ). Сви европски грађани имају користи од тога да су њихови сусједи стабилне демократије и напредне тржишне привреде. Проширење је пажљиво вођен процес који помаже у трансформацији укључених земаља те доприноси миру, стабилности, напретку, демократији, људским правима и владавини права широм Европе.

Било која европска држава може поднијети захтјев за пријем у чланство ЕУ ако поштује принципе слободе, демократије, људских права и основних слобода, као и владавину закона. Придруживање, међутим, може услиједити једино ако држава која је поднијела захтјев испуни све критеријуме придруживања, познате под називом Критеријуми из Копенхагена. Ти критеријуми, које је утврдио Европски савјет у Копенхагену 1993. а допунио Европски савјет у Мадриду 1995. године, подразумијевају сљедеће:

  • политички стабилне институције које гарантују демократију, владавину закона, поштовање људских права, те права и заштиту мањина;
  • економски функционалну тржишну економију и капацитете који су способни да се изборе с конкуренцијом и условима који владају на тржишту ЕУ;
  • способност да се преузму обавезе које произлазе из чланства, укључујући посвећеност политичким, економским и монетарним циљевима ЕУ;
  • усвајање европске правне тековине (acquis communautaire) и њену ефикасну примјену путем одговарајуће административне и правосудне структуре.

Држава која жели да се придружи ЕУ подноси захтјев за чланство Савјету, које тражи од надлежне комисије да процијени способност државе подносиоца захтјева да испуни услове за чланство. Ако комисија да позитивно мишљење и ако се Савјет једногласно сагласи с тим, преговори између државе кандидаткиње и држава чланица могу формално почети.

Државе кандидаткиње морају показати да ће у потпуности бити способне да играју улогу чланице, што захтијева широку подршку њихових грађана, као и политичко, законско и техничко испуњавање стандарда и норми ЕУ. ЕУ спроводи опсежну процедуру одобравања приступа којом се обезбјеђује да нове чланице приступе Унији само онда када испуне све захтјеве и само уз пристанак институција ЕУ и влада држава чланица ЕУ и државе које се тиче пријем. Државе које се желе придружити ЕУ могу ићи напријед из једне у другу фазу процеса само онда када су испуњени сви услови из сваке фазе. На овај начин изгледи за приступање дјелују као моћан подстицај реформама. Политика ЕУ о проширењу обезбјеђује да приступ истовремено донесе корист и за ЕУ и за државу која жели да јој се придружи.

Претприступна стратегија осмишљена је како би припремила државе кандидаткиње за будуће чланство.Она обухвата ове оквире и механизме:

  • Споразуми о Европи / споразуми о придруживању / споразуми о стабилизацији и придруживању
  • Приступно партнерство / Европско партнерство
  • Претприступна помоћ
  • Суфинансирање од међународних финансијских установа
  • Учешће у програмима, агенцијама и одборима ЕУ
  • Државни програм за усвајање правне тековине ЕУ
  • Редовни извјештаји / извјештаји о напретку
  • Политички дијалог.

 

Први корак у преговорима је такозвани screening. То је аналитички преглед правне тековине. Сврха screeningaје да објасни правну тековину државама кандидаткињама и да заједно с њима утврди области у којима постоје проблеми које би требало ријешити. Као основа за покретање стварног, техничког процеса преговора, Комисија саставља screeningизвјештај за свако поглавље и за сваку државу чланицу. Државе кандидати подносе преговарачку позицију, а Европска комисија нацрт заједничке позиције (НЗП), коју усваја Европски савјет и која омогућава отварање поглавља. Преговара се на нивоу министра или замјеника министра, тј. сталних представника држава чланица, амбасадора или главних преговарача за државе кандидате.

Кад се закључе преговори о свим поглављима, резултати преговора укључују се у нацрт уговора о приступању који усаглашавају Савјет и државе приступнице. Тај нацрт уговора се накнадно подноси Комисији на давање мишљења и Европском парламенту на пристанак. Након потписивања, уговор о приступању се подноси државама чланицама и држави приступници на ратификацију у складу с њиховим уставним поступцима. Када је процес ратификације завршен и уговор ступи на снагу, држава кандидаткиња постаје држава чланица.

 

Преговори се посебно закључују са сваком државом кандидаткињом, а њихова брзина зависи од брзине којом држава реализује реформе и усклађивање са законима ЕУ. Дужина преговора зато може варирати, тако да истовремени почетак преговора с више држава кандидаткиња не значи да ће преговори са сваком од њих бити закључени у исто вријеме.

Како би своју администрацију и правосуђе довела на ниво потребан за приступање у ЕУ, држава кандидаткиња израђује акциони план којим дефинише шта ће учинити и када. Приоритети који се морају уврстити у акциони план утврђују се кроз приступање или Европско партнерство које ЕУ утврђује за сваку државу кандидаткињу. Од сваке државе кандидаткиње се такође захтијева да изради државни програм за усвајање правне тековине ЕУ (acquisa). То је врло специфичан инструмент у којем су дати детаљи, временски оквири и трошкови за испуњавање сваке приоритетне области коју је ЕУ дефинисала у Приступном партнерству.

Када је уговор о приступању потписан, држава кандидаткиња постаје "приступна држава" и има право на привремене привилегије до приступања када постаје држава чланица. Приступна држава може давати коментаре о нацртима приједлога, саопштења, препорука и иницијатива ЕУ и добија статус “активног посматрача” тијела и агенција ЕУ, који јој даје право да учествује у расправама али не и право гласа. Када процес ратификације буде закључен, уговор ступа на снагу договореног датума и приступна држава постаје држава чланица.