MENI

Парламент и ЕУ

О Европској унији

Европска унија (ЕУ) јесте наднационална заједница европских држава настала као резултат процеса сарадње и интеграције који је почео '50-их годинаXX вијека. Она није ни држава ни међународна организација, већ јединствено привредно и политичко партнерство 28 европских држава које заједно покривају велики дио европског континента.

Идејним творцем данашње Европске уније сматра се некадашњи француски министар спољних послова Роберт Шуман, који је у Шумановој декларацији 9. маја 1950. године пласирао идеју о стављању њемачко-француске производње угљена и челика под надзор заједничких институција и иницирао стварање прве заједнице европских држава.

Крајем '50-их година прошлог вијека настаје Европска економска заједница (ЕЕЗ), у којој привредну сарадњу остварује шест земаља – Белгија, Њемачка, Француска, Италија, Луксембург и Холандија. Формирањем ЕЕЗ-а створено је огромно јединствено тржиште, које се и данас развија како би досегло свој пуни потенцијал.

 

Под садашњим именом Европска унија позната је од 1992. године и потписивања Уговора из Мастрихта. Од тада, активности Европске уније обухватају многе сфере, од политике, здравства и економске политике, до спољних послова и одбране. ЕУ је дефинисана као федерација у монетарним односима, агрикултури, трговини и заштити животне средине; као конфедерација у социјалној и економској политици, заштити потрошача, унутрашњој политици; и као међународна организација у спољној политици. Главна област на којој почива ЕУ је јединствено тржиште, које се заснива на царинској унији и јединственој монети. Предсједници и премијери европских држава су, 29. 10. 2004. године, донијели први устав Европске уније, који тренутно чека ратификацију сваке државе потписнице.

Захваљујући проширењима, Европска унија све је више расла. Данска, Ирска и Уједињено Краљевство приступили су 1973, Грчка 1981, Шпанија и Португал 1986. те Аустрија, Финска и Шведска 1995. године. Историјско проширење на десет нових земаља Европска унија дочекала је 2004. године, када су у ЕУ ушли Кипар, Чешка Република, Естонија, Мађарска, Летонија, Литванија, Малта, Пољска, Словачка и Словенија. Бугарска и Румунија постале су чланице 2007. године, а посљедње проширење десило се 2013. године, када се придружила Хрватска. Како би се осигурало да проширена ЕУ може наставити ефикасно функционисати, усвојен је модернији систем за доношење одлука. Тај систем утемељен је Лисабонским уговором, који је ступио на снагу 1. децембра 2009. године.  Лисабонски споразум ојачао је демократију у ЕУ, као и могућност промовисања интереса њених грађана.

Европска унија нема званични главни град, а сједишта њених институција се налазе у неколико различитих градова. Брисел је сједиште Европске комисије и Савјета Европске уније, као и домаћин састанака и пленарних засједања Европског парламента. Стразбур је такође сједиште Европског парламента и домаћин пленарних засједања. Европски суд правде и Секретаријат Европског парламента се налазе у Луксембургу, а Европска централна банка је смјештена у Франкфурту.

 

Било која европска држава може поднијети захтјев за пријем у чланство Уније ако поштује принципе слободе, демократије, људских права и основних слобода, као и владавину закона. Придруживање, међутим, може услиједити једино ако држава која је поднијела захтјев испуни све критеријуме придруживања, познате под називом Критеријуми из Копенхагена, које је утврдио Европски савјет у Копенхагену 1993. а допунио Европски савјет у Мадриду 1995. године. То су сљедећи критеријуми:

  • политички стабилне институције које гарантују демократију, владавину закона, поштовање људска права те права и заштиту мањина;
  • економски: функционална тржишна економија и капацитети који су способни да се изборе са конкуренцијом и условима који владају на тржишту ЕУ;
  • способност да се преузму обавезе које произлазе из чланства, укључујући посвећеност политичким, економским и монетарним циљевима Уније;
  • усвајање правне тековине (acquis communautaire - цјелокупно европско законодавство) и њено ефикасно спровођење кроз одговарајуће административне и правосудне структуре.